Povodom obeležavanja osam vekova SPC

Proslavljamo osam vekova SPC. U knjizi episkopa Lavrentija „Rukoveti sa njive Gospodnje”, između ostalog, pronalazim i ove redove (u zapisu „Nebo i zemlja – Hilandar i Trst”: „Razmišljam i savetujem potomcima Svetoga Save, ako žele da vide kako lepo i toplo izgledaju srpska duša i srpski karakter kad su odnegovani pod zracima jevanđelske ljubavi – neka idu u Hilandar i na Svetu Goru. A ako pak žele da vide kako materijalno bogatstvo i sujeta mogu da izobliče lik Božiji u čoveku – neka odu u Trst. Svaka čast izuzecima.”

A onda se setim knjige „Kovčeg Vizantije”, Mila Gligorijevića, u kojoj se može pronaći poglavlje pod nazivom „Priča starca Mitrofana”. Gligorijević piše: „Kanim da ga sada, u vreme sveopšteg srpskog posrnuća, pitam o inatu i podelama u Srba. O večnom inatu i večnim podelama... Starac mi je prepričavao kazivanje učitelja koji je svedočio o svom susretu s vladikom Nikolajem Velimirovićem. Pitao je učitelj vladiku da li je video spise Miloša Milojevića, u kojima se tvrdi da srpskih tragova ima na celom zemaljskom šaru, svuda. Vladika je odgovorio da ih nije čitao i učitelj je uzeo da ih prepričava. Kad je zaćutao, vladika je otprilike ovo rekao: ’Verujem da su Kinezi podigli svoj čuveni zid kako bi se spasili od rušilačke navale Srba. Verujem da Tukidit, koji je pisao o divljim Skitima, nije znao da su im Srbi preci. Verujem da je kalif Omar, koji je zapalio Aleksandrijsku biblioteku, imao Srbe u svojoj vojsci. Verujem da su do osmog veka Srbi učestvovali u svim pljačkama, ubijanjima i rušenjima, gde god ih je bilo. I tako, koračali su stazom zla sve dok se nisu okalemili Hristovom grančicom, dok im Ćirilo i Metodije, i njihovi učenici – Kliment, Naum, Sava, Angelar i Gorazd – nisu doveli hrišćanstvo. Onda je došao Sveti Sava, s testerom i makazama, da iseče preostale divlje izrasline, da oplemeni podlogu. Isekao je te neželjene izdanke, ali koreni njihovi, otporni, večno se bore da suzbiju pitome sokove.’ Život srpskog naroda, ponavljao je starac Mitrofan zaključak velikog besednika, protiče u neprestanoj borbi Hrista s nehrišćanskim duhom.”

Da završim s mišljenjem našeg nobelovca Ive Andrića (iz knjige legende novinarstva Miroslava Radojčića „Odavde do mladosti”, riznica srpskog novinarstva – Fond Ribnikar): „Ne znam da li sam ikad osetio tako duboko da iza izgovorenih reči stoji ceo čovek kao što sam to osetio kad je to izgovorio ovaj smireni i dostojanstven čovek, s kojim ću se uskoro rastati na isti nenametljiv način na koji smo se sreli. Bilo je jutro 20. oktobra i pre nego što ću prvi put istrčati na oslobođenu ulicu ovog grada i sresti prvog partizana, jednog naočitog Hercegovca, pozdravio sam se s Andrićem. Od tog rastanka zadržao mi se u sećanju opet jedan eho, jedan savet: ’Ako vas budu slali da studirate napolju, nemojte studirati u anglosaksonskoj zemlji da se u svoju zemlju ne vratite kao stranac, u taj svet treba otići kasnije, kad budete zreli. Studirajte u romanskoj zemlji, taj svet je bliži našem mentalitetu i našem srcu.’”

Jovan Rukavina,
Šabac