Поводом обележавања осам векова СПЦ

Прослављамо осам векова СПЦ. У књизи епископа Лаврентија „Руковети са њиве Господње”, између осталог, проналазим и ове редове (у запису „Небо и земља – Хиландар и Трст”: „Размишљам и саветујем потомцима Светога Саве, ако желе да виде како лепо и топло изгледају српска душа и српски карактер кад су однеговани под зрацима јеванђелске љубави – нека иду у Хиландар и на Свету Гору. А ако пак желе да виде како материјално богатство и сујета могу да изобличе лик Божији у човеку – нека оду у Трст. Свака част изузецима.”

А онда се сетим књиге „Ковчег Византије”, Мила Глигоријевића, у којој се може пронаћи поглавље под називом „Прича старца Митрофана”. Глигоријевић пише: „Каним да га сада, у време свеопштег српског посрнућа, питам о инату и поделама у Срба. О вечном инату и вечним поделама... Старац ми је препричавао казивање учитеља који је сведочио о свом сусрету с владиком Николајем Велимировићем. Питао је учитељ владику да ли је видео списе Милоша Милојевића, у којима се тврди да српских трагова има на целом земаљском шару, свуда. Владика је одговорио да их није читао и учитељ је узео да их препричава. Кад је заћутао, владика је отприлике ово рекао: ’Верујем да су Кинези подигли свој чувени зид како би се спасили од рушилачке навале Срба. Верујем да Тукидит, који је писао о дивљим Скитима, није знао да су им Срби преци. Верујем да је калиф Омар, који је запалио Александријску библиотеку, имао Србе у својој војсци. Верујем да су до осмог века Срби учествовали у свим пљачкама, убијањима и рушењима, где год их је било. И тако, корачали су стазом зла све док се нису окалемили Христовом гранчицом, док им Ћирило и Методије, и њихови ученици – Климент, Наум, Сава, Ангелар и Горазд – нису довели хришћанство. Онда је дошао Свети Сава, с тестером и маказама, да исече преостале дивље израслине, да оплемени подлогу. Исекао је те нежељене изданке, али корени њихови, отпорни, вечно се боре да сузбију питоме сокове.’ Живот српског народа, понављао је старац Митрофан закључак великог беседника, протиче у непрестаној борби Христа с нехришћанским духом.”

Да завршим с мишљењем нашег нобеловца Иве Андрића (из књиге легенде новинарства Мирослава Радојчића „Одавде до младости”, ризница српског новинарства – Фонд Рибникар): „Не знам да ли сам икад осетио тако дубоко да иза изговорених речи стоји цео човек као што сам то осетио кад је то изговорио овај смирени и достојанствен човек, с којим ћу се ускоро растати на исти ненаметљив начин на који смо се срели. Било је јутро 20. октобра и пре него што ћу први пут истрчати на ослобођену улицу овог града и срести првог партизана, једног наочитог Херцеговца, поздравио сам се с Андрићем. Од тог растанка задржао ми се у сећању опет један ехо, један савет: ’Ако вас буду слали да студирате напољу, немојте студирати у англосаксонској земљи да се у своју земљу не вратите као странац, у тај свет треба отићи касније, кад будете зрели. Студирајте у романској земљи, тај свет је ближи нашем менталитету и нашем срцу.’”

Јован Рукавина,
Шабац