Kalinjingrad u „hladnom ratu”

Uporno provociranje Rusije od strane pojedinih članica zapadne vojne alijanse moglo bi loše da se završi po obe strane, napisao je pre nekoliko dana Džek Metlok, viši savetnik Bele kuće iz vremena kada je u njoj stolovao Ronald Regan, i potonji američki ambasador u Moskvi. Kremlj posebno iritira neprestano gomilanje NATO trupa uz zapadne granice Rusije, kao i uporno insistiranje pojedinih američkih vojnih zvaničnika na tome da su snage alijanse na severu Evrope sposobne da u kratkom roku iz stroja izbace protivničke raketne sisteme locirane u strateški ključnom ruskom vojnom uporištu – Kalinjingradu.

Reč je o nevelikoj, međunarodno priznatoj enklavi smeštenoj između Poljske i Litvanije, površine 224,7 kvadratnih kilometara i naseljenoj sa oko 470.000 stanovnika.

„Ukoliko procenimo da je neophodno uništiti protivvazdušnu odbranu Kalinjingradske oblasti, plan za takvu akciju već je spreman. Pažljivo razmatramo svaku mogućnost, i ako se ukaže potreba, bićemo spremni da obavimo posao”, ubeđen je Džef Harigan, glavnokomandujući vazdušnim snagama SAD u Evropi. A reč je o eliminaciji ovde smeštenih ruskih raketnih kompleksa S-300 i S-400.

Koliko su Amerikanci zaista sposobni da naude Rusima, svakako je pitanje za vojne stručnjake. A mnogi od njih su spremni da tvrde suprotno. Tačnije, kako bi upravo Rusi, ukoliko bi krenuli u vojnu ofanzivu na severu Evrope, posao uspešno okončali u roku od najviše tri dana.

Ono što bi trebalo da brine je činjenica da je Harigenova izjava i neke prethodne njoj slične, data više u formi direktnog pritiska nego puke konstatacije. Neodoljivo podseća na vokabular iz vremena „hladnog rata” i jasno asocira na moguće nove nesporazume na relaciji Zapad–Istok. A u tim vremenima svet je bio na samoj ivici velikog sukoba. Bio je to period u kojem su formirani NATO (1949) i Varšavski pakt (1955).

Kao da lekcija iz prošlosti nije naučena na pravi način. Doduše, taktika je nešto promenjena i, sem direktnih pretnji SAD, uključuje i nastojanja pojedinih zemalja na severu Evrope da optuže Rusiju za nevolje i štetu koje su doživele tokom Drugog svetskog rata. Ipak, sve se svodi na promovisanje teze da je evroazijskom džinu moguće naneti vojni poraz.

U sličnom duhu deluje i prošlonedeljna odluka oružanih snaga Švedske da, posle 15 godina, ponovo pod svoje uzmu najveću svetsku podzemnu vojnu pomorsku bazu, smeštenu na ostrvu Musko na sedamdesetak kilometara južno od Stokholma. Povratak vojnika, kako su preneli lokalni mediji, pratio je ceo karneval, sve sa zastavama, muzikom i vatrenim govorima.

„Cilj nam je da možemo da se sklonimo unutar planine gde je bezbednost mnogo veća”, izjavio je jedan od švedskih vojnih zvaničnika istakavši da ovakva baza „taktičke mogućnosti čini raznovrsnijim”. On je, bez ikakve zadrške, naglasio da eventualni udar očekuje isključivo od Rusije.

Nema sumnje da Kalinjingrad deluje kao odlična meta za napad. Relativna udaljenost od ostatka Rusije stvara utisak da bi bilo kakav odgovor Moskve mogao biti okasneo. Međutim, pitanje je da li bi taj odgovor i bio tek u funkciji odbrane napadnutog grada, ili bi bio usmeren i na neke druge tačke u okvirima članica NATO, pogotovo onih koji su u neposrednom komšiluku Kalinjingrada, dakle Poljske i Litvanije.

Kome je potrebno „puštanje iz boce duha hladnog rata”? Iskustvo kazuje da se takvih akcija ne libi nijedna od suprotstavljenih strana, menja se tek oblik delovanja. Ubrzano širenje NATO-a ka istoku Evrope nije moglo da prođe bez odgovora Rusije. Posle odluke Moskve da pod svoj suverenitet vrati Krim i obezbedi neku vrstu autonomije Rusima u Donbasu u Ukrajini, stvari kao da su dovedene u novu, delikatniju ravan.