Калињинград у „хладном рату”

Упорно провоцирање Русије од стране појединих чланица западне војне алијансе могло би лоше да се заврши по обе стране, написао је пре неколико дана Џек Метлок, виши саветник Беле куће из времена када је у њој столовао Роналд Реган, и потоњи амерички амбасадор у Москви. Кремљ посебно иритира непрестано гомилање НАТО трупа уз западне границе Русије, као и упорно инсистирање појединих америчких војних званичника на томе да су снаге алијансе на северу Европе способне да у кратком року из строја избаце противничке ракетне системе лоциране у стратешки кључном руском војном упоришту – Калињинграду.

Реч је о невеликој, међународно признатој енклави смештеној између Пољске и Литваније, површине 224,7 квадратних километара и насељеној са око 470.000 становника.

„Уколико проценимо да је неопходно уништити противваздушну одбрану Калињинградске области, план за такву акцију већ је спреман. Пажљиво разматрамо сваку могућност, и ако се укаже потреба, бићемо спремни да обавимо посао”, убеђен је Џеф Хариган, главнокомандујући ваздушним снагама САД у Европи. А реч је о елиминацији овде смештених руских ракетних комплекса С-300 и С-400.

Колико су Американци заиста способни да науде Русима, свакако је питање за војне стручњаке. А многи од њих су спремни да тврде супротно. Тачније, како би управо Руси, уколико би кренули у војну офанзиву на северу Европе, посао успешно окончали у року од највише три дана.

Оно што би требало да брине је чињеница да је Харигенова изјава и неке претходне њој сличне, дата више у форми директног притиска него пуке констатације. Неодољиво подсећа на вокабулар из времена „хладног рата” и јасно асоцира на могуће нове неспоразуме на релацији Запад–Исток. А у тим временима свет је био на самој ивици великог сукоба. Био је то период у којем су формирани НАТО (1949) и Варшавски пакт (1955).

Као да лекција из прошлости није научена на прави начин. Додуше, тактика је нешто промењена и, сем директних претњи САД, укључује и настојања појединих земаља на северу Европе да оптуже Русију за невоље и штету које су доживеле током Другог светског рата. Ипак, све се своди на промовисање тезе да је евроазијском џину могуће нанети војни пораз.

У сличном духу делује и прошлонедељна одлука оружаних снага Шведске да, после 15 година, поново под своје узму највећу светску подземну војну поморску базу, смештену на острву Муско на седамдесетак километара јужно од Стокхолма. Повратак војника, како су пренели локални медији, пратио је цео карневал, све са заставама, музиком и ватреним говорима.

„Циљ нам је да можемо да се склонимо унутар планине где је безбедност много већа”, изјавио је један од шведских војних званичника истакавши да оваква база „тактичке могућности чини разноврснијим”. Он је, без икакве задршке, нагласио да евентуални удар очекује искључиво од Русије.

Нема сумње да Калињинград делује као одлична мета за напад. Релативна удаљеност од остатка Русије ствара утисак да би било какав одговор Москве могао бити окаснео. Међутим, питање је да ли би тај одговор и био тек у функцији одбране нападнутог града, или би био усмерен и на неке друге тачке у оквирима чланица НАТО, поготово оних који су у непосредном комшилуку Калињинграда, дакле Пољске и Литваније.

Коме је потребно „пуштање из боце духа хладног рата”? Искуство казује да се таквих акција не либи ниједна од супротстављених страна, мења се тек облик деловања. Убрзано ширење НАТО-а ка истоку Европе није могло да прође без одговора Русије. После одлуке Москве да под свој суверенитет врати Крим и обезбеди неку врсту аутономије Русима у Донбасу у Украјини, ствари као да су доведене у нову, деликатнију раван.