Isidora Sekulić o Šapcu

Grad Šabac, koji je tokom istorije ugostio mnoge, između ostalih i Isidoru Sekulić (prva žena akademik dobila je spomen-ploču na kući, bar tako kažu upućeni, jednoj od lokacija gde je živela za vreme boravka u ovom gradu).

Naš grad nalazi se u njenim zapisima o „Malom Parizu”. Napisala je priču „Palanka” (1911), „Palanka i njeni poslednji Grci”, „Pred veče na Savi”... U tim pričama stoji: „Gradić ostade bez naročitog ugleda i otuda što leži preko puta Balkana, tačnije, prema Beogradu... Gradić, dobroćudan, mio, prima doseljenike prvo kao putujuće pozorište, pa kao ljude i braću. Gle, došli divlji da nadmoćaju i nadmudre pitome, otimaju prava, i rad, stiču! I pobeđuju nas boljom kulturom – valja priznati. – A mi ćemo njih smlatiti nižom kulturom, nego šta! Kad niža kultura ne bi bila zdrava, ne bi je bog dao! Palanka živi od danas do sutra, od samih ’novih’ događaja. Palančanima je potreban tuđ život da se osveže, da se produže, bezmalo reći: da se probude. Palanka ima od vremena do vremena potrebu uzrujavanja i junačkog stava, i kad počne nešto braniti, naročito nešto nerealno i sveto, zanese se do mahnitosti. Mali gradić, koji vrlo davno živi, mnogo šta je doživeo, mnogim krupnim ljudima konak bio, ali nikad do naročitog ugleda nije došao. Leži na velikoj plovnoj reci, ali je bio i ostao bez naročitog ranga. Uz samu raskrsnicu političkih tendencija i ratnih ekspedicija, a uvek ćošak. Je li to prokletstvo, kad se živi među ljudima a nema se čemu diviti, i kad se sedi u suncu a mora se plakati. Ovo je mesto s one strane dobra i zla. Ovde se zaključuju dani i predstavljaju noći, ovde se umaraju strasti i suše karakteri, ovde se samo danju misli, živi i greši. Ovde zastaje tok vode. Živi ljudi su mrtvi, a mrtvaci su još jedared umrli.”

Šabačka profesorka ušla je 1910. godine u srpsku literaturu tako reći na velika vrata.

Jovan Rukavina,
Šabac