Исидора Секулић о Шапцу

Град Шабац, који је током историје угостио многе, између осталих и Исидору Секулић (прва жена академик добила је спомен-плочу на кући, бар тако кажу упућени, једној од локација где је живела за време боравка у овом граду).

Наш град налази се у њеним записима о „Малом Паризу”. Написала је причу „Паланка” (1911), „Паланка и њени последњи Грци”, „Пред вече на Сави”... У тим причама стоји: „Градић остаде без нарочитог угледа и отуда што лежи преко пута Балкана, тачније, према Београду... Градић, доброћудан, мио, прима досељенике прво као путујуће позориште, па као људе и браћу. Гле, дошли дивљи да надмоћају и надмудре питоме, отимају права, и рад, стичу! И побеђују нас бољом културом – ваља признати. – А ми ћемо њих смлатити нижом културом, него шта! Кад нижа култура не би била здрава, не би је бог дао! Паланка живи од данас до сутра, од самих ’нових’ догађаја. Паланчанима је потребан туђ живот да се освеже, да се продуже, безмало рећи: да се пробуде. Паланка има од времена до времена потребу узрујавања и јуначког става, и кад почне нешто бранити, нарочито нешто нереално и свето, занесе се до махнитости. Мали градић, који врло давно живи, много шта је доживео, многим крупним људима конак био, али никад до нарочитог угледа није дошао. Лежи на великој пловној реци, али је био и остао без нарочитог ранга. Уз саму раскрсницу политичких тенденција и ратних експедиција, а увек ћошак. Је ли то проклетство, кад се живи међу људима а нема се чему дивити, и кад се седи у сунцу а мора се плакати. Ово је место с оне стране добра и зла. Овде се закључују дани и представљају ноћи, овде се умарају страсти и суше карактери, овде се само дању мисли, живи и греши. Овде застаје ток воде. Живи људи су мртви, а мртваци су још једаред умрли.”

Шабачка професорка ушла је 1910. године у српску литературу тако рећи на велика врата.

Јован Рукавина,
Шабац