Rade čeka nepoznatog Ličanina

Banjaluka – Penzionisani vozač „Autoprevoza” iz Banjaluke, Rade Radivojac, već trinaest godina gleda niz drum prema Prijedoru. Čeka neznanca, Ličanina, koga je prvi i jedini put sreo u avgustu 1995. i nikad više. Rade se nadada će se neznanac pojaviti, kao onda kad se kolona izbeglica iz Kninske krajine „valjala” prema Srbiji, kada je nepoznati četrdesetogodišnjak ušao njegovo dvorište u naselju Tunjice, i zamolio domaćina da u dvorištu ostavi konje i kola.

– Moli čovek da mu pripazim na konje i kola, a on će pešice da se vrati prema Krajini, da traži porodicu, suprugu i decu. Šta drugo da uradim nego da mu pomognem, a neki vrag me natera da ga fotografišem. Kako je tada izašao iz mog dvorišta, stalno gledam na drum i čekam da se vrati, priča nam starina Rade.

(/slika2)– Ostadoše konji i kola, a on nikad više ne dođe. Prodao sam konje, stavio novac u banku, kola, evo, trunu u dvorištu, a ja se nadam, banuće, onako iznenada. Ako dođe nema više odlaska, daću mu plac odmah do mene, i pomoći ću mu, naravno, da ostane. Išao sam do Gline na Baniji i pitao, pokazivao fotografiju, ali moj Ličanin kao da je u zemlju propao.

Starina drži fotografiju, osluškuje kao da će neko zakucati. Priča da je svog Ličanina, tražio preko Crvenog krsta i Komesarijata za izbeglice, poručivao po nekim ljudima da se raspituju po Srbiji.

– Ništa nisam saznao, ali verujem, ako „Politika” objavi priču, možda ću ga i naći. Ma, živ je on, žilave je sorte, samo, onda, ako je našao porodicu, žurio je kao i svi da pređe Drinu, stigne u Srbiju. Ne zameram mu, samo bih bio najsrećniji da ga ponovo vidim, želeo bih da on ovde zakući, da smo stalno zajedno. Osećam kao da je deomoje porodice. Zavukao mi se u srce. Ne znate kako je teško čekati i nadati se nekome ko vam je drag, kao moj Ličanin meni – kaže Rade na rastanku.