Раде чека непознатог Личанина

Бањалука – Пензионисани возач „Аутопревоза” из Бањалуке, Раде Радивојац, већ тринаест година гледа низ друм према Приједору. Чека незнанца, Личанина, кога је први и једини пут срео у августу 1995. и никад више. Раде се надада ће се незнанац појавити, као онда кад се колона избеглица из Книнске крајине „ваљала” према Србији, када је непознати четрдесетогодишњак ушао његово двориште у насељу Туњице, и замолио домаћина да у дворишту остави коње и кола.

– Моли човек да му припазим на коње и кола, а он ће пешице да се врати према Крајини, да тражи породицу, супругу и децу. Шта друго да урадим него да му помогнем, а неки враг ме натера да га фотографишем. Како је тада изашао из мог дворишта, стално гледам на друм и чекам да се врати, прича нам старина Раде.

(/slika2)– Остадоше коњи и кола, а он никад више не дође. Продао сам коње, ставио новац у банку, кола, ево, труну у дворишту, а ја се надам, бануће, онако изненада. Ако дође нема више одласка, даћу му плац одмах до мене, и помоћи ћу му, наравно, да остане. Ишао сам до Глине на Банији и питао, показивао фотографију, али мој Личанин као да је у земљу пропао.

Старина држи фотографију, ослушкује као да ће неко закуцати. Прича да је свог Личанина, тражио преко Црвеног крста и Комесаријата за избеглице, поручивао по неким људима да се распитују по Србији.

– Ништа нисам сазнао, али верујем, ако „Политика” објави причу, можда ћу га и наћи. Ма, жив је он, жилаве је сорте, само, онда, ако је нашао породицу, журио је као и сви да пређе Дрину, стигне у Србију. Не замерам му, само бих био најсрећнији да га поново видим, желео бих да он овде закући, да смо стално заједно. Осећам као да је деомоје породице. Завукао ми се у срце. Не знате како је тешко чекати и надати се некоме ко вам је драг, као мој Личанин мени – каже Раде на растанку.