Zarobljeno vreme

Vajar Nikola Kolja Milunović predstaviće se večeras u 20 časova u beogradskoj galeriji „Haos” samostalnom izložbom crteža i skulptura. Za ovu izložbu odabrani su radovi nastajali od 1986. godine do danas,a gotovo sve skulpture su novijeg datuma. Kolju Milunovića poznajemo kao vajara koji koristi proizvode mehaničke industrije za svoje skulpture, radi u kamenu, metalu i drvetu, kao umetnika koji potpisuje mnogobrojna dela izvedena u javnom prostoru i kao stvaraoca na koga su, kao što kaže, veliki uticaj imali njegov otac Milo Milunović, Peđa Milosavljević i engleski slikar Vilijam Tarner.

Kolja Milunović ne izlaže često. Poslednji put je izlagao u beogradskoj galeriji „Bazalt” 1995. godine,a u međuvremenu je njegovo stvaralaštvo uglavnom bilo koncentrisano na izvođenje skulptura u javnom prostoru i učešće u domaćim i međunarodnim umetničkim kolonijama. Poslednja izvedena skulptura u javnom prostoru postavljena je pre dvadesetak danakod bolnice „Dragiša Mišović” na Dedinju, posvećena vojnicima postradalim u bombardovanju 1999. godine i inspirisana formom i svetlošću sveća carice Milice u manastiru Dečani. Kolja Milunović je i autor Lubardine biste, načinjene povodom 100 godina slikarevog rođenja, koja još čeka da bude postavljena na mesto za koje je i realizovana, ispred Lubardine kuće na Dedinju. Za sada se nalazi u prodajnoj galeriji Beograd na Kosančićevom vencu.

U galeriji „Haos” Kolja Milunović predstavio je crteže velikog i malog formata i skulpture. Upečatljiv monumentalni crtež inspirisan je pričom Edgara Alana Poa „A Descent into the Maelstrom”, koja govori o opasnom morskom vrtlogu, odnosno dvojici braće ribara koji su se u njemu našli.

– To je kao neki levak koji vas vuče na dno i Poova pripovetka je vrlo simbolična, govori i propasti, o kraju, baš kao i „Avanture Artura Gordona Pima”, gde pisac opisuje približavanje belini, smrti, kraju. Jedan svoj crtež sam upravo nazvao „Približavanje belilu” inspirisan Poovim pričama. Pored ovog pisca, veoma cenim Bajrona i Šelija, i naravno slikara Bejkona... Rečju, one stvaraoce koji su se otrgli od engleske malograđanske sredine, kaže Kolja Milunović.

Umetnik ističe da gotovo tri decenije nije promenio svoja likovna polazišta, a kao najjezgrovitiji opis svog stvaralaštva citira reči Peđe Milosavljevića izrečene pre 28 godina na Milunovićevoj izložbi „Prolaz” u Kulturnom centru Beograda: „Kao vajar Milunović odabira mnoštvo predmeta geometrijskog sklopa da izrazi ono što bi nazvao sredinom za koju je vezan i ličnim iskustvom i kao naslednik kulture kojoj pripada. U oba slučaja vreme sve objedinjuje sivilom prašine,a prostor udaljenim tragovima sutona i zvezda koje nestaju ili se gase…”, napisao je Peđa Milosavljević.

– Skulptura je vrlo bliska arhitekturi. Moj otac je uvek govorio da je skulptura više za muškarce a slikarstvo za žene. Neke od mojih skulptura imaju polazište u ranije nastalim crtežima. Ovde sam, na primer, izložio crtež „Brod za prevoz zarobljenog vremena” prema kojem je nastala istoimena skulptura od bronze. Skulptura je međutim uvek drugačija, bliska arhitekturi, ima strogost i disciplinu koja mora da se poštuje. I skulptura „Erozija” za koju su neki elementi nađeni u Đurđevim stupovima ima polazište u jednom od ranijih crteža, objašnjava Milunović na čijoj izložbi se nalazi i lucidna skulptura „Majakovski piše pismo Dišanu”.

Izložba u „Haosu” trajaće do 28. juna.