Заробљено време

Вајар Никола Коља Милуновић представиће се вечерас у 20 часова у београдској галерији „Хаос” самосталном изложбом цртежа и скулптура. За ову изложбу одабрани су радови настајали од 1986. године до данас,а готово све скулптуре су новијег датума. Кољу Милуновића познајемо као вајара који користи производе механичке индустрије за своје скулптуре, ради у камену, металу и дрвету, као уметника који потписује многобројна дела изведена у јавном простору и као ствараоца на кога су, као што каже, велики утицај имали његов отац Мило Милуновић, Пеђа Милосављевић и енглески сликар Вилијам Тарнер.

Коља Милуновић не излаже често. Последњи пут је излагао у београдској галерији „Базалт” 1995. године,а у међувремену је његово стваралаштво углавном било концентрисано на извођење скулптура у јавном простору и учешће у домаћим и међународним уметничким колонијама. Последња изведена скулптура у јавном простору постављена је пре двадесетак данакод болнице „Драгиша Мишовић” на Дедињу, посвећена војницима пострадалим у бомбардовању 1999. године и инспирисана формом и светлошћу свећа царице Милице у манастиру Дечани. Коља Милуновић је и аутор Лубардине бисте, начињене поводом 100 година сликаревог рођења, која још чека да буде постављена на место за које је и реализована, испред Лубардине куће на Дедињу. За сада се налази у продајној галерији Београд на Косанчићевом венцу.

У галерији „Хаос” Коља Милуновић представио је цртеже великог и малог формата и скулптуре. Упечатљив монументални цртеж инспирисан је причом Едгара Алана Поа „A Descent into the Maеlstrom”, која говори о опасном морском вртлогу, односно двојици браће рибара који су се у њему нашли.

– То је као неки левак који вас вуче на дно и Поова приповетка је врло симболична, говори и пропасти, о крају, баш као и „Авантуре Артура Гордона Пима”, где писац описује приближавање белини, смрти, крају. Један свој цртеж сам управо назвао „Приближавање белилу” инспирисан Поовим причама. Поред овог писца, веома ценим Бајрона и Шелија, и наравно сликара Бејкона... Речју, оне ствараоце који су се отргли од енглеске малограђанске средине, каже Коља Милуновић.

Уметник истиче да готово три деценије није променио своја ликовна полазишта, а као најјезгровитији опис свог стваралаштва цитира речи Пеђе Милосављевића изречене пре 28 година на Милуновићевој изложби „Пролаз” у Културном центру Београда: „Као вајар Милуновић одабира мноштво предмета геометријског склопа да изрази оно што би назвао средином за коју је везан и личним искуством и као наследник културе којој припада. У оба случаја време све обједињује сивилом прашине,а простор удаљеним траговима сутона и звезда које нестају или се гасе…”, написао је Пеђа Милосављевић.

– Скулптура је врло блиска архитектури. Мој отац је увек говорио да је скулптура више за мушкарце а сликарство за жене. Неке од мојих скулптура имају полазиште у раније насталим цртежима. Овде сам, на пример, изложио цртеж „Брод за превоз заробљеног времена” према којем је настала истоимена скулптура од бронзе. Скулптура је међутим увек другачија, блиска архитектури, има строгост и дисциплину која мора да се поштује. И скулптура „Ерозија” за коју су неки елементи нађени у Ђурђевим ступовима има полазиште у једном од ранијих цртежа, објашњава Милуновић на чијој изложби се налази и луцидна скулптура „Мајаковски пише писмо Дишану”.

Изложба у „Хаосу” трајаће до 28. јуна.