Javni interes u nekoliko slika

Gradska vlast je stavila građane pred izbor – da li su za to da Savski most bude izmešten u park u vidu eksponata, ili na lokaciju između Ade Ciganlije i Novog Beograda kao pešačko-biciklistička saobraćajnica. Gradska vlast takvu vrstu izbora smatra prvorazrednim primerom demokratskog odlučivanja što je, naravno, sasvim pogrešno poimanje fer i slobodnih izbora. Naime, prava demokratija bi podrazumevala još jednu opciju za glasanje – da most ostane tamo gde jeste (uz eventualno korigovanje njegove namene). Drugim rečima, sasvim je legitimna opcija da Savski most ostane tamo gde jeste, kao istorijski artefakt i pešačko-biciklistička saobraćajnica, a da se pored njega sagradi nova ćuprija koja bi više odgovarala „estetici“ Beograda na vodi. Što je najvažnije, gradska vlast bi na ovaj način uštedela 14–15 miliona evra, koji bi se potom, umesto na dislokaciju Savskog mosta, mogli usmeriti na kupovinu postrojenja za recikliranje otpada na deponiji u Vinči.

Ovakva razmišljanja, međutim, spadaju u domen javnog interesa za koji aktuelna vlast po svemu sudeći nema sluha. S druge strane, građani imaju svako pravo ovoga sveta da odlučuju (zapravo, to je njihova građanska obaveza) o onome što ih se tiče – kakav vazduh udišu, kakvu vodu piju, po kakvim ulicama hodaju… Jer, uvek postoji opasnost da izabrana vlast neće postupati odgovorno u svakoj situaciji i da će podređivati javni interes privatnim interesima partijskih i poslovnih partnera. I sve to pod sjajem šljaštećeg omota kvazidemokratije u kojoj građanin, metaforički rečeno, sve više nalikuje kafkijanskom liku koga totalitarna vlast najpre uhapsi bez ikakvog razloga, a zatim i osudi na smrtnu kaznu, pa mu onda velikodušno ponudi mogućnost demokratskog izbora – da li želi da bude obešen ili streljan!

A da pomenuta metafora nije preterana potvrđuje primer Beograda koji je najzagađeniji grad na svetu, a političari (kao da znaju bolje od naučnika) ležerno poručuju kako situacija nije alarmantna. Racionalizacija se kreće u rasponu od toga da su vremenske prilike krive za zagađenje vazduha (kao da vremenske prilike nisu postojale i ranije), pa sve do mantranja na temu kako su i druge zemlje u tranziciji prolazile kroz sličnu ekološku nevolju. U redu, možda je to zaista tako, ali valjda bi se na greškama drugih trebalo učiti, a ne uporno ih ponavljati! Zato bi filteri na fabrikama i termoelektranama, kao i postrojenja za recikliranje otpada na deponijama, predstavljali neophodna i urgentna rešenja, bez obzira na to što vlast često zna da kaže kako država ili grad nemaju para za ovo ili ono.

Međutim, javno zdravlje građana nema cenu, pogotovo jer ti isti građani pune budžete i grada i države. A budući da država i grad, prema ustavu i statutu, nisu privatna preduzeća već institucionalizovane i ustanovljene zajednice građana, one imaju obavezu da novac koji ovi svakodnevno ulažu u njih, vrate tim istim građanima kroz raznovrsne pogodnosti. Čist vazduh, zdrava voda i efikasne komunalne usluge se, naravno, podrazumevaju. U tom smislu treba reći da javna dobra ne smeju biti privatizovana. Jer kad se javni interes pretoči u privatni, tada glad za profitom definitivno i trajno nadjača brigu o čoveku i javnom zdravlju građana.

Posednici gradske vlasti bi se daleko odgovornije ponašali kada bi onih 14–15 miliona evra predviđenih za premeštanje Savskog mosta na neku drugu lokaciju, uložili u filtere za prečišćavanje otrovnih isparenja koja kuljaju iz fabrika i termoelektrana, a pre svega na postrojenja za reciklažu otpada na gradskim deponijama. No, za takvo planiranje je potrebna svest o javnom dobru, i iznad svega stručan kadar koji iskreno brine o javnom zdravlju građana. Nažalost, uverili smo se kako su nadležni i te kako sposobni za neracionalno postupanje u situacijama za koje nisu dovoljno stručni, ili gde ih rukovode neki drugi interesi! Uostalom, zar dobar pokazatelj nestručnosti i nebrige za javni interes nije predlog gradskih vlasti da se umesto u postrojenja za recikliranje otpada na deponijama, novac građana uloži u spalionice smeća, čime bi se dodatno i svakodnevno trovao ionako zatrovan vazduh?

Sociolog