Hodajući sto

„Moje je da istražujem mogućnosti materijala, logiku forme, smisao korišćenja.”

Da reči dizajnera nisu samo puko nizanje kvalifikacija dobrog dizajna, svedoči i ovaj sto koji je sve drugo samo ne običan.

On je daleko od onoga što bismo nazvali „predmet u kombinaciji drveta, stakla i metala, namenjen obedovanju manjeg ili većeg broja osoba u zavisnosti od porodičnih potreba i mogućnosti stambenog prostora”, a što je inače klasična definicija trpezarijskog stola.

Ne, to je nameštaj koji izaziva radoznalost i aktivira brojne asocijacije. Da li noge stola, u obliku snažnih stilizovanih muških koraka, pružaju stabilnost ili, time što svaki od ta dva para nogu vuče na svoju stranu, testiraju izdržljivost gornje površine stola?

Gornja površina stola izrađena je u kombinaciji stakla i metala, tako da razmicanjem nogu dobijamo veću površinu ploče stakla, a primicanjem manju, jer staklo nestaje u „futrolama” metala i ostaje samo metalna ploča.

Kakvu nam poruku šalje Santakjara? Možda „prošetajte posle ručka ili večere” ili „kada kažemo − noge, onda neka to budu prave noge, a ne nekakve ravne letve”. A možda poruke i nisu tako pragmatično-sportske prirode, već u sebi kriju i nešto romantičnije. Naime, iznad ploče stola, noge se nastavljaju u veoma lepe posude koje mogu poslužiti da se u njima nađe vaza sa šarenim cvećem ili posuda sa sočnim voćem, što su inače uobičajeni ukrasi svakog stola u sobi.

Autor je voleo da eksperimentiše i naročito je bio zainteresovan da te svoje eksperimente predstavi javnosti na brojnim samostalnim i kolektivnim izložbama širom sveta. Ovaj neobični sto za obedovanje danas košta 9.800 evra.

 Denis Santakjara

Italijanski dizajner, rođen je 1950. godine u mestu Kampanjola. Po završetku studija započeo je svoju karijeru kao saradnik u industriji automobila. Krajem sedamdesetih godina počeo je da dizajnira veoma neobične i zanimljive predmete za opremanje enterijera. Bavio se istraživanjem svih aspekata modernog dizajna. Koristeći svoja znanja iz oblasti novih tehnoloških mogućnosti, pokušao je da ostvari sintezu između umetnosti, dizajna i arhitektonskih formi. Radio je kao konsultant u mnogobrojnim kompanijama koje su se zalagale za nov pristup dizajnu i koje su bile okupljene oko ideje „neodesign” i „neoimmagne”. Imao je samostalne izložbe na Bijenalu u Veneciji, u Gran Paleu u Parizu, u Berlage muzeju u Amsterdamu. Njegovi predmeti deo su stalne kolekcije Nacionalnog muzeja moderne umetnosti u Tokiju, MOMA u Njujorku, Muzeja dekorativne umetnosti Luvra u Parizu, Vitra muzeja, muzeja Alvara Alta u Helsinkiju i mnogih drugih.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs