Gvozdeni prsten vremena

Jednočasovni performans "Brisel # 4" izveden je preksinoć kao treća premijera ovogodišnjeg 41. Bitefa na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u produkciji italijanske trupe "Sočetas Rafaelo Sancio", u režiji Romea Kastelučija. Ova, kako su je mnogi okarakterisali, šokantna i surova predstava zbog krvavih i brutalnih scena, donekle je zbunila domaću publiku. Ostvarenje "Brisel # 4" je deo dramskog sistema koji nosi naziv "Tragedija Endogonidija", odnosno četvrta od 11 do sada realizovanih epizoda, nazvanih po različitim gradovima.
Do reditelja Kastelučija, majstora neverbalnog pozorišta i jednog od najekstremnijih umetnika danas u Italiji, u protekla dva dana je bilo nemoguće doći.

"Reditelj Kasteluči je na doručku i ne sme niko da ga uznemirava...", pravdali su se organizatori Bitefa, a na zakazani poslepodnevni razgovor je kasnio. Naše višečasovno strpljivo čekanje da napravimo razgovor sa ovom zvezdom neverbalnog teatra, ipak se isplatilo. Pristao je da razgovara desetak minuta posle završetka predstave.

– Na Bitefu je moguće prikazati radikalne stvari i izraze jer je to prilika za diskusiju o novom jeziku pozorišta. Savremeni pozorišni izraz traži otvorenost i liberalnost i svaki put je to novo iskustvo. Za mene je jako interesantno da razmenim iskustvo sa publikom i predstavim svoj pozorišni izraz, da se suočim sa gledaocima i osetim kako reaguje na naše stvaralaštvo. Mislim da je publika ovde u Beogradu i na Bitefu spremna na tako nešto u potpunosti. Vaš festival je jako dobar, reputacija Bitefa je jako visoka i srećan sam što sam ovde – rekao je Romeo Kasteluči.

U foaje JDP-a Romeo Kasteluči je došao nasmejan i lepo raspoložen, što je bio znak da je zadovoljan reakcijom beogradske publike.

– Ciklus "Tragedija Endogonidija" je za nas hod u nepoznato. Termin endogonidija objedinjuje muški i ženski princip, sistem razmnožavanja, ali i cepanja. Cilj je odgonetnuti mehanizam cepanja, ali se ne može znati šta je sledeće, sam život je enigma. Za razliku od klasične tragedije sa junakom koji ima ime, ovde se radi o anonimnim likovima, a anonimnost predstavlja tragediju današnjice. Na sceni prikazujemo ljudsko biće, a ne neki određeni lik. Ovaj komad je deo zakona, pri čemu je zakon biblijskog društva samo primer. Zakon leži u osnovi antičke tragedije. Jezik je, na primer, takođe zakon. Nada uopšte ne postoji. Tragedija odbija nadu. Tragedija je ambis u kome nema nade već vlada usamljenost. U mom komadu nada uopšte ne postoji. Mislim da umetnost generalno uzev nije zainteresovana za nadu. Ne poznajem nijednog umetnika koji se u svom delu bavi nadom. Mene nada uopšte ne zanima – kaže Kasteluči.

Kao jedan od junaka predstave pojavljuje se i jednogodišnje dete koje se neko vreme igra samo na sceni, kao i obnaženi stari glumac koji navlači razne stilizovane istorijske odore, jednu preko druge, završno sa uniformom. Tu su i crna i bela žena...

– Crna i bela žena mogle bi biti kao dve strane meseca, odnosno dve strane iste osobe, ali postoji i druga odluka o prikazivanju vremena oličene u bebi, odraslom čoveku i starcu. Na sceni izgledaju kao prsten vremena, gvozdeni prsten. Na to me je navela sfingina zagonetka koju Edip rešava. To je u komadu samo pojava, imidž, slika čoveka. Ne postoji karakter, već stanje, ljudsko stanje, a ono se i danas svodi na um uhvaćen u gvozdeni prsten vremena. To bi bila moja interpretacija.