Гвоздени прстен времена

Једночасовни перформанс "Брисел # 4" изведен је прексиноћ као трећа премијера овогодишњег 41. Битефа на сцени Југословенског драмског позоришта у продукцији италијанске трупе "Сочетас Рафаело Санцио", у режији Ромеа Кастелучија. Ова, како су је многи окарактерисали, шокантна и сурова представа због крвавих и бруталних сцена, донекле је збунила домаћу публику. Остварење "Брисел # 4" је део драмског система који носи назив "Трагедија Ендогонидија", односно четврта од 11 до сада реализованих епизода, названих по различитим градовима.
До редитеља Кастелучија, мајстора невербалног позоришта и једног од најекстремнијих уметника данас у Италији, у протекла два дана је било немогуће доћи.

"Редитељ Кастелучи је на доручку и не сме нико да га узнемирава...", правдали су се организатори Битефа, а на заказани послеподневни разговор је каснио. Наше вишечасовно стрпљиво чекање да направимо разговор са овом звездом невербалног театра, ипак се исплатило. Пристао је да разговара десетак минута после завршетка представе.

– На Битефу је могуће приказати радикалне ствари и изразе јер је то прилика за дискусију о новом језику позоришта. Савремени позоришни израз тражи отвореност и либералност и сваки пут је то ново искуство. За мене је јако интересантно да разменим искуство са публиком и представим свој позоришни израз, да се суочим са гледаоцима и осетим како реагује на наше стваралаштво. Мислим да је публика овде у Београду и на Битефу спремна на тако нешто у потпуности. Ваш фестивал је јако добар, репутација Битефа је јако висока и срећан сам што сам овде – рекао је Ромео Кастелучи.

У фоаје ЈДП-а Ромео Кастелучи је дошао насмејан и лепо расположен, што је био знак да је задовољан реакцијом београдске публике.

– Циклус "Трагедија Ендогонидија" је за нас ход у непознато. Термин ендогонидија обједињује мушки и женски принцип, систем размножавања, али и цепања. Циљ је одгонетнути механизам цепања, али се не може знати шта је следеће, сам живот је енигма. За разлику од класичне трагедије са јунаком који има име, овде се ради о анонимним ликовима, а анонимност представља трагедију данашњице. На сцени приказујемо људско биће, а не неки одређени лик. Овај комад је део закона, при чему је закон библијског друштва само пример. Закон лежи у основи античке трагедије. Језик је, на пример, такође закон. Нада уопште не постоји. Трагедија одбија наду. Трагедија је амбис у коме нема наде већ влада усамљеност. У мом комаду нада уопште не постоји. Мислим да уметност генерално узев није заинтересована за наду. Не познајем ниједног уметника који се у свом делу бави надом. Мене нада уопште не занима – каже Кастелучи.

Као један од јунака представе појављује се и једногодишње дете које се неко време игра само на сцени, као и обнажени стари глумац који навлачи разне стилизоване историјске одоре, једну преко друге, завршно са униформом. Ту су и црна и бела жена...

– Црна и бела жена могле би бити као две стране месеца, односно две стране исте особе, али постоји и друга одлука о приказивању времена оличене у беби, одраслом човеку и старцу. На сцени изгледају као прстен времена, гвоздени прстен. На то ме је навела сфингина загонетка коју Едип решава. То је у комаду само појава, имиџ, слика човека. Не постоји карактер, већ стање, људско стање, а оно се и данас своди на ум ухваћен у гвоздени прстен времена. То би била моја интерпретација.