Čovek iz Brazila sa naramkom tajni

25. FAF

Jedan od filmova na 25. FAF-u koji nije za propuštanje je 145-minutni „Izdajnik” italijanskog maestra Marka Belokija (81), koji je bio jedan od najboljih (a nenagrađenih) takmičara poslednjeg Kanskog festivala.

Belokijev „Izdajnik” je realistička priča o razotkrivanju piramidalnog funkcionisanja sicilijanske Koza nostre tokom osamdesetih godina prošlog veka, zahvaljujući izvrsnoj saradnji svedoka saradnika Tomaza Bušete i nepodmitljivog sudije Đovanija Falkonea (koji je, nažalost, na kraju suđenja veka i ubijen).

Žestok film, sa sjajnom razradom likova (preuzetih iz stvarnog života) i scenama suđenja koje se mogu smatrati i pravim filmskim remek delom. I to zahvaljujući Belokijevoj režiji, njegovom direktoru fotografije Vladanu Radoviću (Srbinu iz Sarajeva, sa kojim je Belokio već sarađivao) i glumcima. Naročito Pjerfrančesku Favinu koji je Tomaza Bušetu odigrao sa puno krvi i mesa, prikazujući ga kao tradicionalnog sicilijanskog čoveka od časti (uprkos tome što je bio i ubica) zakletog Koza nostri koju nikada nije smatrao mafijaškom organizacijom („naziv mafija izmislili su novinari”)...

Tokom Kanskog festivala u intervjuu za „Politiku”, koji je čuvan za ovu priliku, Marko Belokio je govorio o inspiraciji za ovakav film, o pojmu izdajnik i svom neumornom stvaralaštvu koje je iznedrilo politički i društveno angažovane filmove među kojima su, između ostalih i „Kina je blizu”, „U ime oca”, „Marš pobede”, „Galeb”, „Skok u mraku”, „Đavo u telu”, „Uverenje”, „Dobro jutro noći” (o ubistvu Alda Mora), „Osmeh moje majke”, „Pobediti”, „Uspavana lepotica”...

Iz filma „Izdajnik” (Foto Pres služba 25. FAF)

omazo Bušeta je, baš kao i sudija Falkone, ostao zapamćen kao ključna ličnost u jednom važnom i turbulentnom periodu u Italiji, ali on je i izdajnik?

On zaista jeste izdajnik sa tačke gledišta Koza nostre, sa stanovišta mafijaških porodica i mafijaške tradicije. Za njega, taj čin bio je posledica veoma teške odluke koja je bila bolna, ali očigledno i jedino moguća, jer se on nije slagao sa mnogim odlukama i mnogim „poslovima” porodice kojoj je pripadao i čiji je bio „vojnik”.

Dok gledamo njegov lik u filmu, dok je pod pritiskom i mafije, policije i sudstva, ali i ličnog moralnog kodeksa, nekako navijamo za njega?

Da, ali Bušeta nije heroj. On je samo jedno hrabro ljudsko biće koje želi da spasi svoju kožu i kožu svoje žene i dece, svoje porodice. Sa druge strane, on je i prilično konzervativan čovek koji žudi za postojanjem kodeksa časti Koza nostre u koju je još kao dečak gledao sa divljenjem. One i onakve Koza nostre koja ga je „krstila”, a kakva odavno više nije bila. Dakle, Bušeta jeste izveo veoma hrabar, važan, gotovo revolucionaran čin, ali on nije nimalo sličan ovim današnjim revolucionarnim izdajnicima koji izdaju svoju prošlost da bi promenili svet.

Ovaj film je i snažno dokumentovan, događaji su verno rekonstruisani, puno ste istraživali? Sećate se tog perioda?

Vrlo dobro se sećam. Svakodnevno su izlazili novinski napisi o čoveku koji je stigao iz Brazila sa naramkom tajni. Dugo se krio njegov identitet. Znali smo samo da je pripadao određenoj mafijaškoj porodici i da je ubio dosta ljudi. Odjednom se iskrcao iz aviona, a o njemu smo malo znali. Bušetin značaj i ogromnu vrednost njegove izdaje shvatili smo tek tokom vremena i tokom njegove saradnje sa sudijom Đovanijem Falkoneom, tokom samog suđenja koje su mediji budno pratili, a koje je predstavljalo delimičnu pobedu države nad mafijom.

Delimičnu pobedu?

Da, samo delimičnu. Suprotno onome što se tada govorilo, mafija nije bila potpuno poražena. Ali, to je bio ogroman i svetski značajan poraz za njih.

U jednom trenutku u filmu Bušeta kaže: „Izvinjavam se zbog velikog nedostatka kulture.”

To je zaista izgovorio u sudnici i to je jedina slabost koju je javno pokazao. Ostatak vremena on je neizmerno ponosan čovek. Kao filmski lik za mene je bio fascinantan. Oni koji su ga dobro poznavali govorili su o njemu kao o čoveku snažnog karaktera. Ali, bio je savršeno svestan svog neznanja, svoje neukosti, neobrazovanja. Takođe, on se do kraja držao svojih principa, koji su prema mom mišljenju čak veoma plemeniti, jer on ne želi da umre tako što će biti ubijen. On želi da preživi.

Za vas kao reditelja Bušetin lik i ono sve što sa sobom i oko sebe nosi, bili su idealna inspiracija za film?

Jeste, ali najviše zbog toga što je njegov lik gotovo pozorišnog karaktera i što je obdaren dobro konstruisanom ličnošću. Ono što me je najviše fasciniralo i inspirisalo da režiram ovaj film jeste to veliko suđenje što predstavlja nešto veoma blisko pozorištu. Sve je tu, i akteri i hor i ogromno gledalište. Tokom snimanja bilo je trenutaka kada sam suviše saosećao sa Bušetinim likom, pa sam neke stvari ispravio i nekako popravio ravnotežu na samom kraju filma.

I ovaj vaš film možemo povezivati sa pojmovima moral i lepota i sa pojmovima u vezi sa političkim angažmanom?

Moralnost u prošlosti moje zemlje bila je povezana sa totalitarnim društvom i totalitarnim sistemom obrazovanja. Unutar strogog katoličkog obrazovanja, porodice i škole, moralnosti se pridavao veći značaj i ta reč je imala veću težinu. Moral je bio i politička i religiozna stvar. Razgovarali smo sa puno iskrenosti o utopiji i verovali da politika može da promeni stvari, da moral može da bude uspostavljen kroz politiku.

U savremenim društvima čini se da je politika često u sprezi sa kriminalom što na neki način i sugeriše vaš „Izdajnik”?

Više niko ne veruje da politički diskursi mogu da transformišu društvo. Ono se menja uz pomoć drugih parametara sa kojima politika često ne barata. Društvo se menja kulturom, umetnošću, jasnim vizijama i dobrim namerama prema svim njegovim članovima, a ne samo prema zainteresovanim pojedincima. Svi zajedno treba da se ponašamo mnogo odgovornije...

Ovim filmom ste nam poslali i političku poruku?

Bio je jedan period u mom životu kada je politika levičarske orijentacije bila za mene veoma važna i to se vidi iz mojih ideološki „obojenih” filmova sa kojima sam levici davao neku vrstu svoje podrške. U slučaju filma „Izdajnik” nije mi bila namera da šaljem političke poruke. Ukoliko ih primećujete, one nisu tu sa namerom. Međutim biće važno ukoliko se ovaj film reflektuje na dublje istraživanje italijanske države i italijanske mafije. Jer, posle te prve i krucijalne pobede države nad mafijom, naša država kao da je postala umorna, čak oslabljena od te borbe.