Gde je naša Doli Parton

Džeda Abumrada, urednika i voditelja kultnog podkasta „Rejdiolab” imao sam priliku da upoznam jesenas tokom posete redakciji Njujorškog javnog radija. U razgovoru sa novinarima ispričao nam je da se u njegovoj kuhinji sprema nova emisija koja će na prvu loptu šokirati brojne sofisticirane slušaoce, raspoređene mahom po urbanim sredinama pacifičke i atlantske obale SAD. Natuknuo je da će glavna protagonistkinja novog šoua u najavi biti osoba čije ime se „u boljim društvima” izgovara upola glasa, a da će njegova misija biti da razveje pogrešne percepcije o njoj i pokaže lekovita dejstva koja ima po celu naciju.

AMERIKA DOLI PARTON: Setio sam se ovog razgovora kada je pre nekoliko dana Njujorški javni radio lansirao novi Abumradov autorski podkast „Amerika Doli Parton”. Odluka da se u prvi ešelon programske šeme jednog suštinski urbanog radija isturi ikona kantri muzike, samo po sebi predstavlja neobičan čin vredan pažnje. Na koji način se izblajhana plavuša raskošnog poprsja uklapa u svedenu estetiku jednog od omiljenih medija njujorških intelektualaca na prvi pogled nije najjasnije.

Ono što, međutim, postaje jasno na samom početku serijala o Partonovoj jeste da ona za Abumrada predstavlja mnogo više od „male iz Tenesija” i muze vozača kamina od Sijetla do Majamija. Kako on precizno zapaža, refreni njenih pesama utisnuti su duboko u podsvest svih Amerikanaca, nezavisno od boje njihove kože, religijske ili stranačke pripadnosti i nezavisno od toga da li bi želeli to da priznaju sebi i drugima. Drugim rečima, Doli je jedna od retkih ujedinjujućih konstanti u duboko rascepkanom američkom društvu.

Na ideju da se bavi Partonovom kao metaforom i fenomenom Džed Abumrad je došao uoči predsedničkih izbora 2016, kada je politička surevnjivost dovedena do usijanja. „Hilari Klinton i Donald Tramp su se međusobno hvatali za gušu, na način koji je za mnoge od nas bio šokantan”, ispričao je Abumrad za Nacionalni javni radio. „Bez obzira na političke boje, jednostavno smo imali utisak da je sve odjednom postalo veoma ružno i neprijatno”, dodao je on.

A onda je Doli Parton održala koncert u njujorškom Kvinsu, što je Abumrada podsetilo na posetu jedne druge slavne ličnosti: „Nekoliko godina ranije sam video da su ljudi bili toliko uzbuđeni kada je dolazio papa. Imao sam osećaj da su se oni odabrali Doli u svojim srcima.” Na pomenutoj svirci pojavila se najšarenolikija galerija likova, koju valjda jedino Njujork može da okupi, „od transvestita do posvećenih hrišćana i hipstera”, i svi oni su čekali u redu da uđu na koncert Doli Parton. Baš u tim trenucima ideja o Doli kao „velikom ujedinitelju” pogodila je Abumrada i nije mu dala mira sve dok nije priveo kraju postprodukciju svog novog čeda. „Amerika Doli Parton” je još jednom potvrdila da je Džed Abumrad majstor svog zanata, ispričavši kroz priču o Partonovoj storiju o društvu toliko podeljenom da gotovo ni oko čega ne može da se složi.

ZABARIKADIRANI U ROVOVE: Linije koje nas razdvajaju ipak vrlo često nisu pravolinijske i počinju da krivudaju onda kada bi se najmanje nadali. Iako se u takvim meandriranjima ponekad ukaže prilika za premošćavanje različitosti, slaba je vajda jer čuvari demarkacionih linija uglavnom zaustavljaju svaki pokušaj približavanja.

U poslednje vreme priča o političkoj surevnjivosti sve više pokušava da se objasni jazom među generacijama. Popularna matrica o „bebibumerima”, „milenijalcima” i sada najnovijoj „generaciji zed” vrlo je zgodna da lakonski objasni sve izraženiji fenomen nepostojanja društvenog konsenzusa oko bilo kog pitanja. Ali, da li se ovako složeni društveni procesi mogu ozbiljno tumačiti isključivo na osnovu međugeneracijskih razlika? Da li to što je neko rođen u određenoj deceniji predstavlja mnogo snažniji ujedinjujući faktor od zajedničkih interesovanja koja mogu da nadilaze i generacijske jazove?

Mnogo dublji i bez sumnje opipljiviji jeste ponor koji razdvaja malobrojnu i sve otuđeniju političku klasu ultraprivilegovanih od svih ostalih. I dok se roje razlozi za sve delotvornije podele masa, vrhovi društvenih piramida iz svakog novog mešanja karata na neki volšeban način izlaze netaknuti – i sve imućniji. Ne treba zato biti preterani poklonik teorija zavere, pa se zapitati kome takve igre najviše odgovaraju.

Ukoliko srednja klasa širom sveta ne počne što pre da pronalazi neke „Doli Parton” koje će prevazići međusobnu rascepkanost, onaj pravi jaz, koji ne razdvaja generacije na „iks”, „ipsilon” i „zed”, već simbolizuje raspodelu moći i bogatstva, mogao bi da postane predubok i pre nego što smo mislili.