Kako pacijentu saopštiti najgoru vest

Kada je Gordani (51) stigao poziv da se hitno javi svom lekaru jer su stigli rezultati pregleda koje je inače očekivala tek za nekoliko dana, odmah je posumnjala da nešto nije kako treba. Strah se povećao kada je ljubazna sestra posavetovala da povede nekoga bliskog sa sobom. Doktor je odabrao da joj dijagnozu saopšti u prepunom hodniku, mrmljajući nešto na latinskom, trudeći se da ne izgovori onu najstrašniju reč koju pacijent može da čuje. Gordana kaže da se danas, šest meseci „od tog hodnika”, jasno seća svega do trenutka kada je izgovorena reč „rak”. O suzama, taksiju, telefoniranju i porodičnom zboru zaprepašćenih najbližih zna samo iz priče svog supruga.

Dan u kome osoba saznaje da boluje od karcinoma bez ikakve sumnje je jedan od najtežih i najstresogenijih u životu, a saznanje o ovoj dramatičnoj dijagnozi menja psihu obolelog na drastičan način. Istraživanja psihoonkologa govore da ogroman i parališući strah koji nastupa nakon saopštenja dijagnoze do te mere preplavljuje osobu da je ona u stanju da čuje svega deset odsto od onoga šta lekar govori.

Jelena Arsenijević, psiholog Specijalne bolnice za internu medicinu „Nova vita” i jedan od tri psihologa u našoj zemlji koji rade sa obolelima od karcinoma, objašnjava da je prvi mehanizam odbrane duše od ovako uznemirujućeg saznanja – negacija, koju prepoznajemo u izjavama tipa „to se meni ne dešava”, „to je neka greška” i „ponovite preglede”, a negiranje bolesti može da ide do tog stepena da osoba odbija da ide kod lekara.

– Negiranje zamenjuje samookrivljavanje – naročito ako su u pitanju karcinomi koji su nastali kao posledica nezdravog načina života (karcinom pluća) ili su u pitanju oni karcinomi koji su se mogli dijagnostikovati na vreme da je osoba išla na redovne lekarske kontrole (tumor grlića materice). A čim postoji griža savesti stvara se plodno tle za razvoj depresije – zbog toga se u lečenje moraju uključiti i psihofarmaci – psihostabilizatori i antidepresivi – objašnjava Jelena Arsenijević.

Naša sagovornica završila je akademske specijalističke studije iz zdravstvene psihologije i neuropsihološke dijagnostike, trenutno se nalazi na edukaciji iz racionalno-emotivno-bihejvioralne terapije i ističe da imperativi savremene zapadne onkologije nalažu da se pacijentu saopšti cela istina o njegovom oboljenju. Međutim, iskustvo psihologa je za nijansu drugačije – u nekim slučajevima laž može biti blagoslovena, a nekada je bolje obezbediti prisustvo partnera i porodice da bi saopštila dijagnoza. Nikada ne treba davati prognoze tipa – imate 50 ili 30 odsto šansi da ćete preživeti i treba poštovati želju osobe kome hoće da saopšti istinu o svojoj bolesti i poštovati njeno pravo na izbor lečenja – hemoterapija je mučna, teška i iscrpljujuća i mi ne smemo da osuđujemo osobu koja odbija ovakav vid lečenja i oboli od karcinoma, ističe Jelena Arsenijević.

(/slika2)Na pitanje koja kategorija pacijenata najlošije reaguje na lečenje ona odgovara da su to stariji adolescenti, uzrasta od 19 do 27 godina. Mlada osoba se oseća svemogućom – snažnom, sposobnom i samouverenom da sve prepreke može da savlada, a bolest na najstrašniji način demantuje i osujećuje taj osećaj omnipotencije. Oni do poslednjeg momenta veruju da će sve biti u redu i da će pobediti bolest veoma lako – sve dok bolest ne uđe u fazu koja osobu čini fizički vezanom za krevet, nemoćnom i zavisnom, a poznato je koliko je adolescentima važna nezavisnost i samostalnost. 

Način na koji će osoba prihvatiti bolest i lečenje u velikoj meri zavisi od strukture ličnosti, ali i od strukture i dinamike porodičnog sistema i spremnosti porodice da pruži podršku. Osobe koje su zadovoljne svojim životom i sigurne u sebe bolje će prihvatiti saznanje da su obolele, dok će neurotične, pasivno-zavisne i osobe hipohondrijske strukture lošije reagovati na lečenje. Osobe koje imaju nizak nivo samopouzdanja i ne veruju u dobar ishod lečenja imaju lošiju prognozu.

– Dinamika porodice značajno se menja nakon saznanja da jedan njen član boluje od karcinoma – dolazi do značajnih promena na finansijskom planu a potom se menjaju i socijalne uloge i podela dužnosti u porodici – ako je oboleli član porodice majka (a u našoj sredini je uobičajeno da ona obavlja sve kućne poslove) ona više nije u mogućnosti da kuva, pegla, ide na roditeljske sastanke, jer su terapije veoma iscrpljujuće pa je nužno da je zamene drugi članovi porodice.

Iskustvo nam govori da u porodici najčešće dominira prezaštitnički odnos prema oboleloj osobi – ona se tretira kao dete koje nije u stanju da donosi odluke o svom životu, što je veoma loše – bolesnik se mora tretirati kao ravnopravan i mentalno stabilan član porodice koji je u stanju da donosi odluke – objašnjava ovaj psiholog i dodaje da je opšti trend u savremenoj psihoonkologiji rad na kvalitetu života osobe koja je obolela. Osoba treba da radi ono što je ceo život želela da radi – pod uslovom da je to dodatno ne ugrožava.

Strah od smrti je svakodnevni saputnik osoba koje žive sa karcinomom, a na pitanje kakav odgovor daje pacijentima kada pitaju – da li će umreti, ona kaže: – Nikada ne isključujem nadu, ali nikada ne lažem. Ukoliko se osoba ne nalazi u terminalnoj fazi bolesti najčešće odgovaram da je medicina uznapredovala i da se neke vrste karcinoma danas mogu smatrati hroničnom bolešću dok se druge vrste uspešno leče. Kada je pacijent svestan da je kraj života blizu, treba pričati o smrti onoliko koliko osoba to traži.

Kako žive osobe koje su odnele pobedu nad karcinom? Sumnja i povećana obazrivost prema eventualno ponovnom povratku bolesti postoji, ali činjenica da su već jednom pobedili u toj utakmici nosi sa sobom dozu samopouzdanja i poverenja u sebe, zaključuje Jelena Arsenijević.