Satovi od slonovače

Bio je univerzalni kreator svega što se tiče kuće – od same zgrade, preko unutrašnjih zidova, podova, prozora, vrata, balkona, do nameštaja i detalja − ništa nije prepušteno slučaju. Tako je 1916. godine jednu nezanimljivu i zapuštenu kuću u ulici Derngejt broj 78 u Northemptonu za investitora Venmana Džozefa Baset-Louka adaptirao u stilu novog geometrizma, dovoljno modernu da skrene pažnju i dovoljno rafiniranu da odgovara tradicionalnom britanskom duhu. Predmeti u toj kući su, svaki za sebe, umetničko delo, pa tako i časovnici namenjeni da stoje na kaminu − što je u to vreme bio nezaobilazan detalj svake bogovetne kuće – od palate do skromnog porodičnog doma. Ovi satovi su predmeti oblikovani kao skulpture koje, pored ostalog, „još i pokazuju koliko je sati”. Tako je izjavio jedan istoričar umetnosti, komentarišući delo autora.

Za trpezariju je bilo potrebno projektovati dva stona časovnika (dimenzija približno 25:13:12 santimetara), pa je Makintoš investitoru ponudio dve varijante: jednu s brojčanikom na kome su arapski brojevi i drugu na kojoj su umesto brojeva − domine! Sat s običnim brojevima ima podlogu u formi kvadrata i brojčanik u formi kruga s naglašenim brojevima i karakterističnim kazaljkama. Likovna karakteristika ovog sata je kombinacija materijala i boje − u ovom slučaju crne boje drveta, žućkaste boje slonovače i zelene boje irskih travnjaka. U čitavoj kompoziciji dominira slonovača, i kao boja i kao materijal. Ona čini krugove, u nju su utisnuti brojevi, a trouglasti detalji na stopama stubića daju pečat strukturi. Drugi sat na čijem ciferblatu brojke zamenjuju domino-kocke, opet od slonovače s crnim rupicama tačkicama, jedinstven je primerak u svojoj vrsti. Naime, dizajneri časovnika, bilo da su ovi ručni, stoni, stojeći ili zidni, oduvek su maštali o ciferblatu koji će istovremeno biti i zanimljiv i razumljiv. Ovaj Makintošev manje je razumljiv, ali je, u svakom slučaju, jedinstven.

 Čarls Reni Makintoš (1868−1928)

Britanski arhitekta, dizajner, umetnik rođen je u Glazgovu u Škotskoj kao sin komandira policije. Od malih nogu zainteresovan za umetnost i arhitekturu, učio je prvo kao pomoćnik u biroima koji su negovali tradicije gotske i škotske arhitekture. Kao veoma uspešan student dobija stipendije koje ga vode u Italiju, Francusku i Belgiju, gde upoznaje novi dekorativni evropski stil. Istovremeno ga očaravaju misticizam i simbolizam koji vladaju u Britaniji. Sa najboljim prijateljem Maknerom upoznaje sestre Makdonald, Margaret i Frensis, umetnice s kojima se žene. Makintošu supruga postaje Margaret, a zajedno postaju „Velika četvorka”, koja intenzivno sarađuje na poslovima enterijera i dizajna, stvarajući nov, moderan i prepoznatljiv stil. Oni dizajniraju predmete od drveta, metala, tekstila, slonovače, sedefa, stakla. Godine 1900. slava Makintoša biva potvrđena u Evropi, na velikoj bečkoj izložbi „Secesija”, gde upoznaje već slavnog predstavnika novih tendencija – Jozefa Hofmana. Makintoš pobeđuje na konkursima, o njemu pišu u časopisima, dobija velike poslove rekonstrukcija kuća i apartmana, naročito u Glazgovu. Izuzetno postaju popularni njegovi enterijeri u „kućama čaja” (tea-house), omiljenim mestima okupljanja, a investitori se otimaju o njega. Naviknut na uspeh i hvalospeve, posle prvih manjih neuspeha i loših kritika biva obeshrabren, počinje da pije, napušta Glazgov i pada u depresiju. Odlazi 1923. godine u Francusku, gde slika akvarele i umire u Londonu od raka u šezdesetoj godini. Margaret ga je nadživela osam godina.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs