Сатови од слоноваче

Био је универзални креатор свега што се тиче куће – од саме зграде, преко унутрашњих зидова, подова, прозора, врата, балкона, до намештаја и детаља − ништа није препуштено случају. Тако је 1916. године једну незанимљиву и запуштену кућу у улици Дернгејт број 78 у Нортхемптону за инвеститора Венмана Џозефа Басет-Лоука адаптирао у стилу новог геометризма, довољно модерну да скрене пажњу и довољно рафинирану да одговара традиционалном британском духу. Предмети у тој кући су, сваки за себе, уметничко дело, па тако и часовници намењени да стоје на камину − што је у то време био незаобилазан детаљ сваке боговетне куће – од палате до скромног породичног дома. Ови сатови су предмети обликовани као скулптуре које, поред осталог, „још и показују колико је сати”. Тако је изјавио један историчар уметности, коментаришући дело аутора.

За трпезарију је било потребно пројектовати два стона часовника (димензија приближно 25:13:12 сантиметара), па је Макинтош инвеститору понудио две варијанте: једну с бројчаником на коме су арапски бројеви и другу на којој су уместо бројева − домине! Сат с обичним бројевима има подлогу у форми квадрата и бројчаник у форми круга с наглашеним бројевима и карактеристичним казаљкама. Ликовна карактеристика овог сата је комбинација материјала и боје − у овом случају црне боје дрвета, жућкасте боје слоноваче и зелене боје ирских травњака. У читавој композицији доминира слоновача, и као боја и као материјал. Она чини кругове, у њу су утиснути бројеви, а троугласти детаљи на стопама стубића дају печат структури. Други сат на чијем циферблату бројке замењују домино-коцке, опет од слоноваче с црним рупицама тачкицама, јединствен је примерак у својој врсти. Наиме, дизајнери часовника, било да су ови ручни, стони, стојећи или зидни, одувек су маштали о циферблату који ће истовремено бити и занимљив и разумљив. Овај Макинтошев мање је разумљив, али је, у сваком случају, јединствен.

 Чарлс Рени Макинтош (1868−1928)

Британски архитекта, дизајнер, уметник рођен је у Глазгову у Шкотској као син командира полиције. Од малих ногу заинтересован за уметност и архитектуру, учио је прво као помоћник у бироима који су неговали традиције готске и шкотске архитектуре. Као веома успешан студент добија стипендије које га воде у Италију, Француску и Белгију, где упознаје нови декоративни европски стил. Истовремено га очаравају мистицизам и симболизам који владају у Британији. Са најбољим пријатељем Макнером упознаје сестре Макдоналд, Маргарет и Френсис, уметнице с којима се жене. Макинтошу супруга постаје Маргарет, а заједно постају „Велика четворка”, која интензивно сарађује на пословима ентеријера и дизајна, стварајући нов, модеран и препознатљив стил. Они дизајнирају предмете од дрвета, метала, текстила, слоноваче, седефа, стакла. Године 1900. слава Макинтоша бива потврђена у Европи, на великој бечкој изложби „Сецесија”, где упознаје већ славног представника нових тенденција – Јозефа Хофмана. Макинтош побеђује на конкурсима, о њему пишу у часописима, добија велике послове реконструкција кућа и апартмана, нарочито у Глазгову. Изузетно постају популарни његови ентеријери у „кућама чаја” (tea-house), омиљеним местима окупљања, а инвеститори се отимају о њега. Навикнут на успех и хвалоспеве, после првих мањих неуспеха и лоших критика бива обесхрабрен, почиње да пије, напушта Глазгов и пада у депресију. Одлази 1923. године у Француску, где слика аквареле и умире у Лондону од рака у шездесетој години. Маргарет га је надживела осам година.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs