Sarajevo i BiH su multikulturalni kao i pre

Mnoge će iznenaditi, ali može se reći da je BiH i dalje multietnička, a Sarajevo čak i najviše multietničko u celom regionu.

Beogradski bosnonostalgičari i danas tuguju što BiH više nije multietnička i za to optužuju svoje prekodrinske sunarodnike. I posle četvrt veka se prisećaju kako su na putu za Dubrovnik ili Jahorinu svraćali u Sarajevo, sedeli sa kolegama i prijateljima po baščaršijskim kafanama i uživali u multietničkoj idili. Sarajevski domaćini Muslimani, Srbi i Hrvati dočekivali su ih zajedno „i jeli ista jela, pili ista pića i zajedno se smejali vicevima o Muji i Hasi” Da li su Srbi zaista krivi i za to što toga u Sarajevu više nema, kako nas poslednjih decenija uči „međunarodna zajednica”, a pomenuti Beograđani to slušaju otvorenih usta?

Nisu mnogi ni primetili da je još u ona „zlatna vremena”, postojala izvesna selekcija „istih pesama”. Uživali su u sevdalinkama „Mujo kuje konja po mjesecu” i „U Stambolu na Bosforu”. „Vojvodo Sinđeliću” i „Ustani bane” su, međutim, brzo prekidane. Onog ko bi, od pića neoprezno, prvi zapevao, najbliži od sunarodnika bi munuo nogom ispod stola.

Ne znaju ni to da je već posle prvih višestranačkih izbora Hadžibajrić, koji je do tada držao kultnu kafanu za trežnjenje kiselom čorbom u zoru, kao prvi predsednik opštine Stari grad zabranio točenje alkohola po baščaršijskim kafanama.

Ne znaju, takođe, da su Muslimani/Bošnjaci u međuvremenu otkrili da ih „isti vicevi o Muji i Hasi” nacionalno diskrimimišu, jer se dva poznata junaka autoironičnih šala o „glupim Bosancima” nisu zvali „Pero i Đoko”, ili bar po ključu „Đoko i Haso”.

Toliko o zajedničkoj pesmi, piću i vicevima u jedinstvenoj Bosni i njenoj bajkovitoj prestonici. A što se tiče „istih jela”, ako ovdašnjim građanskim bosnoljubima toliko nedostaju, u Beogradu sada ima napretek „sarajevskih ćevapa” i „bosanskog bureka”. Izbeglički lanac „Valter” imenom im nudi asocijaciju da, jedući, „brane Sarajevo”, iz predratnog filma.

Da li su sarajevski Srbi krivi što nije obnovljena socijalistička multikulti bajka zvana „zajedništvo i suživot”?

Kako da sede zajedno sa komšijama u baščaršijskim mehanama i dočekuju goste kada Srbi u Sarajevu više ne stanuju. A zašto su otišli, umesto da sa komšijama obnove multikulti život u zajedničkoj prestonici? Unprofor ih jeste pozvao da ostanu, ali je pri tome povukao bele šlemove u kasarne.

Alija je, naprotiv, bar što se tiče Sarajeva, bio kao u malo u čemu dosledan. Kao što je u Dejtonu bio odbio Holbrukov predlog da glavni grad bude ekstrateritorijalan i dobio ga celog za Bošnjake, tako je po povratku, preko Radio Sarajeva, zapretio Srbima da će sve koji su nosili oružje poslati na sud. A na srpskoj, kao i na muslimanskoj strani, još tri i po godine ranije bila je proglašena opšta mobilizacija.

Ali, kao i obično „međunarodna zajednica” je optužila paljansko vođstvo da je nateralo Srbe da odu iz Sarajeva. Ipak, ni narednih godina, kada je paljansko vođstvo sišlo sa političke scene, nisu iskoristili međunarodnu garanciju da se „vrate na svoja vekovna ognjišta”. Radije su nekretnine nepovoljno menjali ili ispod cene prodavali. A onda je 2013. došao prvi i jedini posleratni popis stanovništva i egzaktno pokazao da Srba u Sarajevu „ima jedva za lek”.

„Bošnjački građani” iz Sarajeva, „mudro” su odgovorili da „statistička promena nacionalnog sastava nije promenila kosmopolitski duh bosanske prestonice”. Može im se na to dodati i i da je odlaskom većine Srba i Hrvata, Sarajevo postalo još multietničkije, jer su ih zamenili Turci, Saudijci, Iranci, Emiraćani, Kinezi (Ujguri).

Muslimani raznolikog etničkog identiteta učinili su od Sarajeva metropolu islamske internacionale na Balkanu, kakva se sreće još samo na Bliskom istoku i u zapadnim megalopolisima. Ako preostale pravoslavne u Istočnom Sarajevu saberemo sa muslimanima u „bliskoistočnom” Sarajevu, a Bošnjaci inače vole da kažu da je Sarajevo jedan grad, dobijamo toliko mutikulture kakve nikad nije bilo .

Konsekventno tome, možemo posmatrati i celu BiH. Broj stanovnika je smanjen pogibijama, izbeglištvom, ekonomskom emigracijom na sve tri strane relativno podjednako. Posledica uzajamnog etničkog čišćenja bila je ponajviše interno raseljavanje, što znači da se nešto manji broj stanovnika samo drugačije prerasporedio unutar BiH.

Elem, kao celina, a Bošnjaci vole da je tako posmatraju, BiH je ostala jednako multikulti kao i pre građanskog rata, samo je unutar entitetskih i kantonalnih delova postala nešto manje multikulti. Posmatrano iz jedne vedrije novogodišnje perspektive, Bošnjaci bi mogli da uživaju u multikulti Bosni i multikulti Sarajevu. Jedino što im sreću kvari jeste to što nemaju vlast u Istočnom Sarajevu i na dve trećine teritorije BiH.

A što se tiče njihovih srbijanskih saboraca za multikulturu, ima u Beogradu, kao i pre, i Bošnjaka i Hrvata za multikulti društvo. Ima i sarajevskih pita i roštilja, ima i rakije i viceva o Muji i Hasi, i može da peva ko god šta hoće. Bujrum na doček Nove.

U to će i auto-put Beograd–Sarajevo, „Bliskoistočno” via Istočno. Volja vam da se stanete na jednoj ili drugoj strani. Ne može jedino na samoj međi, jer nije ni obeležena, a nema ni karaula, patrola, carine. Ali domaći je nekako osećaju i nerado prelaze. Biće da znaju zašto.

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista