Pravo na dostojanstven rad se malo poštuje

Srbija je zemlja sa maltene najnižom minimalnom zaradom u Evropi, država u kojoj se prava iz oblasti rada, kako izgleda, ne poštuju onako kako bi trebalo. Radnici najčešće prijavljuje diskriminaciju upravo u oblasti rada i zapošljavanja, žaleći se na nedostojanstven rad koji, između ostalog, podrazumeva i nisku mesečnu zaradu. Kako ističe Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), samo je Albanija iza nas sa najmanjom minimalnom zaradom, a oko 350.000 ljudi u Srbiji radi za 27.000 dinara, dok još toliko ima platu između 31.000 i 32.000 dinara. Na mesečni lični dohodak oko 200.000 ljudi čeka između tri i šest meseci, a ono što je posebno loše, dodaje Savićeva, jeste da oko 80.000 ljudi ide na posao i pritom ne prima nikakvu platu.

– Srbija je danas u situaciji da polovina njenih zaposlenih prima manje od 42.000 dinara. Svi ovi podaci zbir su zvaničnih statističkih i podataka koje naša asocijacija prikuplja na terenu, budući da širom cele Srbije imamo naše sindikalne mreže. Poznato je da veliki broj preduzeća u Srbiji isplaćuje zarade niže od minimalne. Takve plate su mahom unapred ugovorene, jer kada su strani investitori dolazili u Srbiju, u ugovorima su im bile navedene baš takve visine plata za radnike. To je ono najporaznije, jer time država u stvari učestvuje u stvaranju privida jeftine radne snage kod nas – ističe Savićeva i dodaje da se primer „bednih” zarada u Srbiji najviše ogleda u industriji tekstila i obuće. – Naše privatizovane tekstilne kompanije zapravo rade za inostrane partnere. Imamo tako primere da se u Srbiji prave marame svetski priznate marke koje koštaju više od mesečne zarade radnika koji ih kroji – podseća predsednica ASNS-a, dodajući da radnička prava u Srbiji nisu na zadovoljavajućem nivou i zato što je na snazi, pre svega, restriktivan i loš Zakon o radu. Ipak, i kada bi se, dodaje ona, takav kakav je, zakon iole primenjivao i poštovao, položaj zaposlenih bio bi znatno bolji.

Status pojedinca i radnika kod nas nije na zavidnom nivou, jer postoji veliki broj građana koji ne ostvaruju svoja prava. Oni se sindikatima žale na kršenje radničkih prava iz oblasti Zakona o radu, gubitak posla, mobing... Da socioekonomska prava spadaju u red ljudskih prava koja se najviše krše potvrdila je nedavno i Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, povodom obeležavanja Međunarodnog dana ljudskih prava.

– Diskriminacija se najčešće prijavljuje u oblasti rada i zapošljavanja. Zato smo Narodnoj skupštini nedavno podneli poseban izveštaj o diskriminaciji u oblasti rada, povodom deset godina primene Zakona o zabrani diskriminacije. Podaci iz ovog izveštaja nisu jedini pokazatelj rasprostranjenosti diskriminacije u društvu, ali ipak ukazuju na to kako zaposleni, nezaposleni i poslodavci shvataju diskriminaciju na tržištu rada u Srbiji – ističe Jankovićeva.

Izvešataj pokazuje da poseban problem predstavlja diskriminacija žena, zatim diskriminacija na osnovu članstva u sindikalnim, političkim i drugim organizacijama, diskriminacija osoba sa invaliditetom, mlađih i starijih radnika, Roma i Romkinja, osoba na osnovu zdravstvenog stanja... Podnet je da bi se narodnim poslanicama ukazalo na pozitivne pomake, uočene nedostatke, kao i probleme i izazove u pogledu ostvarivanja ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije na tržištu rada.