Na pragu svoje kuće posle 75 godina

Šabac – Policijska uprava u Šapcu ispraznila je u petak prostorije vile u Ulici Laze Lazarevića 8, koju su službe bezbednosti koristile sedam i po decenija. Rešenjem o restituciji zgrada je vraćena naslednicima rehabilitovanog inženjera Aleksandra Bučina, koga su partizani uhapsili i streljali odmah po ulasku u Šabac, krajem oktobra 1944. Primopredaja u međuvremenu prilično devastiranog objekta u centru grada trebalo bi da bude obavljena sutra, saznaje naš list.

Aleksandar Bučin rođen je 1902.u Moskvi, gde je završio osnovnu školu, a zatim se s porodicom preselio u Rostov na Donu. Oktobarska revolucija 1917. zatekla ga je kao kadeta carske vojne akademije iz koje je krenuo u emigraciju i stigao u Srbiju. U Beogradu je završio gimnaziju i Građevinski fakultet (1925). Kao diplomirani inženjer nekoliko godina je radio na hidrometrijskim istraživanjima Dunava, Save, Tise, Drave, Velike Morave, Timoka, Peka i Mlave.

S rešenjem o zaposlenju Ministarstva građevina, Bučin je u Šabac došao 21. februara 1930. U ovom gradu ostavio je veliki trag: uradio je generalni regulaciono-nivelacioni plan, plan vodovoda i kanalizacije, projekte za upravnu zgradu „Zorke”, stambenu koloniju iste fabrike, gradsku tržnicu, marvenu pijacu... Bio je nadzornik gradnje hotela „Zeleni venac”, a od 1932. godine posedovao je i sopstvenu firmu za projektovanje i izvođenje građevinskih radova.

Rehabilitaciju predratnog inženjera pokrenuli su 2007. njegova ćerka Tatjana Pavlović iz Beograda i unuk po sinu Aleksandar Bučin iz Šapca. Pred većem Okružnog suda u Šapcu, Tatjana je navela da se njen otac nije bavio politikom i da nije bio ni na jednoj tada ideološki suprotstavljenoj strani. Lično je bila prisutna kada je uhapšen 24. oktobra 1944. i odveden u Okružni zatvor. Istoga dana majka Ružica, brat Dimitrije (Mita) i ona izbačeni su na ulicu, a sva imovina im je konfiskovana. Iako je četiri dana posle hapšenja na zgradi sadašnjeg Narodnog muzeja i na izlogu takozvane Rankovićeve apoteke okačen spisak 36 poznatih Šapčana, koji su kao „narodni neprijatelji” pogubljeni na železničkom mostu,  porodica nikada nije dobila zvaničan akt o smrti Aleksandra. Život su nastavili pod krovom kuće Ružičine majke u Pop Lukinoj ulici, a u njihovu zgradu u Laze Lazarevića uselilo se Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA) čiji su pripadnici naređivali i sprovodili streljanja. Posle transformacije Ozne 1946. kuću Bučinovih „nasledila” je Uprava državne bezbednosti (UDBA).

„Od dedine rehabilitacije, do pravosnažnog rešenja o restituciji prošla je čitava decenija. Ističem da je Okružni sud u Šapcu utvrdio da su ga kao civilno lice ubili pripadnici partizanskog pokreta bez sprovedenog postupka i sudske odluke, te da su ništavi i svi zaključci Sredskog suda o konfiskovanju njegove imovine. Rešenje smo dobili u aprilu 2017. i to retroaktivno s važenjem od 1. januara, ali sve do sada nismo mogli da uđemo u svoje. Dočekali smo da nas iz policije pozovu i da nam kažu da ćemo u ponedeljak moći da preuzmemo kuću, ali smo ipak mnogo tužni. Ja sam tu dolazio samo kad sam morao da podignem ličnu kartu ili produžim pasoš, a baka, moj otac i tetka su čak izbegavali i da prolaze Ulicom Laze Lazarevića. Sve nam je to uvek budilo bolna sećanja”, kaže za naš list mlađi Bučin.

Po rešenju o restituciji iz 2017, Policijska uprava u kući Bučinovih mogla je da ostane najviše naredne tri godine i to kao zakupac. Taj rok je upravo istakao, a pošto dogovor o visini krije nisu uspeli da utanače, odluka je opet doneta na sudu. Aleksandar Bučin nam kaže da taj novac neće biti dovoljan da pokrije ni troškove najneophodnijeg renoviranja kuće u koju decenijama ništa nije ulagano.