Putinova „mirna revolucija”

Posle niza „obojenih revolucija” na postsovjetskom prostoru, prošla nedelja donela je i jednu – mirnu, i to u matičnoj republici prve zemlje socijalizma, u Rusiji. Ukratko, tamošnji predsednik Vladimir Putin odlučio je da – ograniči sopstvenu vlast. Ali ne tako što bi deo svojih ovlašćenja predao u ruke nekog drugog političkog činioca, premijera ili institucije, već raspoređujući je tako da nijedan organ zakonodavne ili izvršne vlasti nema prevagu nad drugim.

U društvu koje nosi epitet „autokratsko”, ovakvo rešenje je svakako neočekivano. Ali više od toga, pokreće pitanje šta stoji iza svega i koje su krajnje namere njegovog inicijatora.

Okolnosti su jasne: svet se menja i Rusija sebi ne sme da dozvoli da za tim promenama kaska. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog sve veće brzine tih promena. Dovoljno je pogledati šta su u poslednjim decenijama uradile Kina i Indija, koliko su ekonomski i vojno uznapredovale, i shvatiti da je ležernost univerzalno postala nedozvoljena kategorija.

U tom smislu se ne sme ispustiti iz vida ni ono što se dešava sa druge strane Atlantika. Ma koliko američki predsednik Donald Tramp bio ubeđen da će iz okršaja sa tamošnjim demokratama, koji traže njegovu smenu, izaći kao pobednik, iznenađenja su svakako moguća. Uz to, 3. novembra ove godine prvi čovek SAD bi trebalo na izborima da potvrdi da li će Putina „predsednički pratiti” sve do 2024, kada obojici stiže „vreme za penziju”.

Tako gledano, odluka ruskog predsednika da pre pomenutih novembarskih događaja „uredi” sopstvenu kuću i definiše svoj status čini se racionalnim.

Najavljena „komešanja” ukazuju i na to da u pogledu sudbine Rusko-beloruske unije u Moskvi nisu preterano voljni da ulaze u kompromise koji im ne bi doneli konkretnu ekonomsku i bezbednosnu korist. Ipak, ova ideja nije sklonjena u stranu zato što bi ujedinjenjem dve države prvi čovek Rusije mogao ne samo da ostane na vlasti nego i da je proširi.

A o vremenu u kojem živimo kazuje i to kako su na Putinovu „mirnu revoluciju” reagovali u inostranstvu. Kao što je moglo da se očekuje, većina komentatora (posebno na Zapadu) u prvi plan je stavila njegovu nameru da nastavi sadašnji posao, uprkos važećim ustavnim ograničenjima. Svojevremena zamena sa Dmitrijem Medvedevom koji je na čelu zemlje bio od 7. maja 2008. do 7. maja 2012, a koja je izvedena upravo u pomenutoj funkciji, teško da bi i danas bila pozitivno ocenjena od strane glasača. Pogotovo što sadašnji predsednički mandat traje šest godina.

Ono što svakako muči najveću državu na svetu jeste vidljivo siromaštvo njenih žitelja. Koreni su duboki i sežu još u sovjetska vremena. Ipak, svima je u zemlji jasno da je od početka novog veka naovamo životni standard prosečnog Rusa trebalo da dostigne i viši i bolji stepen. Statistika kazuje da ni dvadeset devet godina po raspadu SSSR-a njegova najveća i najvažnija članica nije dostigla industrijski nivo bivše matice.

Upravo na tom planu trebalo bi da se pokaže novi premijer Mihail Mišustin, imajući na raspolaganju sveukupnu moć zemlje i njenu globalnu poziciju, ne samo na bezbednosnom već i na ekonomskom planu. Oni koji su do sada sa njim sarađivali ubeđeni su da je Putin napravio pravilan izbor.

Pitanje da li se Putin odlučio na „prepakivanje vlade”, pa i kompletnog državnog rukovodstva, vodeći računa tek o sopstvenoj budućnosti, ili mu je cilj da efikasnost zemlje po svim planovima podigne na viši nivo, ostaće još dugo da lebdi kao dilema. A možda i sve do 19. septembra 2021, kada bi trebalo da budu održani novi redovni izbori za Rusku dumu.