BEZ NAMETANjA, MOLIM

Simbolično, srpsko društvo je postalo adolescentno. Naime, nekada je većina glasova bila dovoljna da se obezbedi legitimitet jedne vlade, ali sada to u Srbiji više nije slučaj. Srbija se više ne deli na manjinu i većinu, na dva jasno identifikovana pola, jer je u Srbiji politička debata danas potpuno raspršena.

Stvorene su interesne grupe koje pregovaraju, ili se konfrontiraju. Naravno, u ime naroda i narodnih interesa! Te i takve interesne grupe ne moraju obavezno ni da priđu većini da bi se njihov glas čuo. Dovoljno im je da zauzmu strateški položaj koji im omogućava da sve blokiraju. Poput, recimo, štrajka prevoznika. Time, naravno, ne mislim da je stranka gospodina Marković Palme prevoznička stranka. S obzirom na broj poslanika.

Zapravo, sadašnja situacija u Srbiji u svoj svojoj ogoljenosti jasno pokazuje dubinu krize vlasti i autoriteta. Ovo je više od razdora, ovo je razdor i zbrka. Nije u pitanju samo intelektualna reputacija, bez konsenzusa u Srbiji bilo kojem političaru teško je braniti državne interese u inostranstvu.

Jasno je da se više ne može vladati „odozgo”, na delu je duboka kriza legitimnosti autoriteta koja pogađa celo društvo i to nije isključivo politički fenomen. Niko, poslodavac, predsednik države, predsednik vlade, profesor ili roditelj, ne može više da sprovodi svoj autoritet kao nekada i da jednostavno kaže: to je tako zato što ja komandujem. Uživanje posebnog statusa nije više dovoljno da se nekome nametnete.

Da li to Srbija upravo sada, posle 40 godina, doživljava reprizu 1968. godine? Jer, i tada su u pitanje, barem na trenutak, došli politički autoriteti. Istina, kontekst se jako promenio i 1968. godine mladim pobunjenicima u Beogradu, koji su želeli da izmene svet, budućnost se činila suviše predvidljivom.

Nasuprot tome, danas imamo krizu identiteta zato što naša budućnost izgleda sasvim neizvesna. Reč je o krizi poverenja u budućnost. Primeri?

Ranije su roditelji prenosili svojoj deci vrednosti koje su sami nasledili od prethodnih generacija. Verovali su u napredak, mislili da će njihovi potomci imati lakši život nego oni. Sada mnogi roditelji brinu da će njihova deca živeti lošije od roditelja, koji su i sami suočeni sa nesigurnošću, nezaposlenošću. Moraju stalno da se usavršavaju da ih tehnološke promene ne bi izbacile iz koloseka.Suočeni sa istim teškoćama kao mladi oni više nemaju čak ni prednost iskustva.

Škola je i najbolji primer za dilemu da li budućnost daje smisao sadašnjosti. Nastavnici su nekada mogli da kažu svojim đacima: slušajte me, učite, pokoravajte se i vaša je budućnost osigurana. Znanje je davalo dobrom učeniku perspektivu društvene promocije, u svakom slučaju mogućnost integracije u srpsko društvo. Budućnost je davala smisao onome što se govorilo u razredu, bila je autoritet za sadašnjost.

Danas je to dovedeno u pitanje, jer nezaposlenost kod mnogih diplomiranih stručnjaka izaziva čak i pitanje da li je znanje uopšte potrebno. Tu je i problem discipline u školama, uloga profesora i sve izraženija agresivnost učenika. Sa druge strane, paradoksalno je da deca ostaju kod roditelja sve duže, iako osporavaju roditeljski autoritet, službenici kritikuju poslodavce, ali ne napuštaju firme. Deregulacija je pogodila skoro sve, pravila su skoro svugde uklonjena. Autoritet se sve više osporava i u zdravstvu, zbog mnogih skandala ne bi bilo veliko iznenađenje ako pacijenti uskoro počnu da kod lekara dolaze u društvu svojih advokata.

Možda je sve to posledica propasti nekadašnje velike države i socijalizma kod nas. Imali smo utisak, dozvoljavam da je bila i fikcija, da živimo u stabilnom svetu, u svetu u kome se činilo da istorija ima neki smisao. Politički govori bili su zasnovani na ideološkim i moralnim projektima, antagonističkim i čvrsto strukturisanim. Ali od propasti Jugoslavije prošlo je dosta vremena i zaista nema više smisla tražiti spas u utopijama.

Naravno da građani Srbije sanjaju da se opet nađu u stabilnom svetu, ali me više nego zbunjuje kada nam se u samo dvadesetak dana od „proevropske” sada nudi „socijalno odgovorna” vlada. Jer, dobro znam da mnoge „proevropske” vlade u Evropi nisu istovremeno i „socijalno odgovorne” vlade. Pa mi nije jasno je li reč o nekoj vrsti novog demokratskog katehizma, ili naši političari jednostavno ignorišu činjenicu da multipolarni svet više zahteva autentičnost nego istinu? Da podsetim, nije slučajno Katolička crkva usvojila 1992. godine, dakle tri godine posle pada berlinskog zida, univerzalni katehizam. Poslednji put to se desilo za vreme koncila tridesetorice, na kraju srednjeg veka, posle potresa Reforme, u vreme otkrivanja Amerike, kada su svi tradicionalni reperi bili poremećeni.

Principijelno, kada se reperi tako brzo menjaju, ja odbijam ideju centralnog autoriteta bez obzira kakav je. Naime, zagovaram prelazak sa morala poslušnosti na etiku odgovornosti.

Znači – prihvatiti različitost onog drugog i u političkom pogledu, i pozdraviti je; pristati na život bez svakodnevnog i već dosadnog nametanja repera i bez težnji za uspostavljanjem nekakvog veštački kopiranog spoljnjeg poretka. Da li se on nameće iz Brisela, Moskve, Vašingtona, ili iz Kalkute sasvim mi je svejedno.

Nameće se!