БЕЗ НАМЕТАЊА, МОЛИМ

Симболично, српско друштво је постало адолесцентно. Наиме, некада је већина гласова била довољна да се обезбеди легитимитет једне владе, али сада то у Србији више није случај. Србија се више не дели на мањину и већину, на два јасно идентификована пола, јер је у Србији политичка дебата данас потпуно распршена.

Створене су интересне групе које преговарају, или се конфронтирају. Наравно, у име народа и народних интереса! Те и такве интересне групе не морају обавезно ни да приђу већини да би се њихов глас чуо. Довољно им је да заузму стратешки положај који им омогућава да све блокирају. Попут, рецимо, штрајка превозника. Тиме, наравно, не мислим да је странка господина Марковић Палме превозничка странка. С обзиром на број посланика.

Заправо, садашња ситуација у Србији у свој својој огољености јасно показује дубину кризе власти и ауторитета. Ово је више од раздора, ово је раздор и збрка. Није у питању само интелектуална репутација, без консензуса у Србији било којем политичару тешко је бранити државне интересе у иностранству.

Јасно је да се више не може владати „одозго”, на делу је дубока криза легитимности ауторитета која погађа цело друштво и то није искључиво политички феномен. Нико, послодавац, председник државе, председник владе, професор или родитељ, не може више да спроводи свој ауторитет као некада и да једноставно каже: то је тако зато што ја командујем. Уживање посебног статуса није више довољно да се некоме наметнете.

Да ли то Србија управо сада, после 40 година, доживљава репризу 1968. године? Јер, и тада су у питање, барем на тренутак, дошли политички ауторитети. Истина, контекст се јако променио и 1968. године младим побуњеницима у Београду, који су желели да измене свет, будућност се чинила сувише предвидљивом.

Насупрот томе, данас имамо кризу идентитета зато што наша будућност изгледа сасвим неизвесна. Реч је о кризи поверења у будућност. Примери?

Раније су родитељи преносили својој деци вредности које су сами наследили од претходних генерација. Веровали су у напредак, мислили да ће њихови потомци имати лакши живот него они. Сада многи родитељи брину да ће њихова деца живети лошије од родитеља, који су и сами суочени са несигурношћу, незапосленошћу. Морају стално да се усавршавају да их технолошке промене не би избациле из колосека.Суочени са истим тешкоћама као млади они више немају чак ни предност искуства.

Школа је и најбољи пример за дилему да ли будућност даје смисао садашњости. Наставници су некада могли да кажу својим ђацима: слушајте ме, учите, покоравајте се и ваша је будућност осигурана. Знање је давало добром ученику перспективу друштвене промоције, у сваком случају могућност интеграције у српско друштво. Будућност је давала смисао ономе што се говорило у разреду, била је ауторитет за садашњост.

Данас је то доведено у питање, јер незапосленост код многих дипломираних стручњака изазива чак и питање да ли је знање уопште потребно. Ту је и проблем дисциплине у школама, улога професора и све израженија агресивност ученика. Са друге стране, парадоксално је да деца остају код родитеља све дуже, иако оспоравају родитељски ауторитет, службеници критикују послодавце, али не напуштају фирме. Дерегулација је погодила скоро све, правила су скоро свугде уклоњена. Ауторитет се све више оспорава и у здравству, због многих скандала не би било велико изненађење ако пацијенти ускоро почну да код лекара долазе у друштву својих адвоката.

Можда је све то последица пропасти некадашње велике државе и социјализма код нас. Имали смо утисак, дозвољавам да је била и фикција, да живимо у стабилном свету, у свету у коме се чинило да историја има неки смисао. Политички говори били су засновани на идеолошким и моралним пројектима, антагонистичким и чврсто структурисаним. Али од пропасти Југославије прошло је доста времена и заиста нема више смисла тражити спас у утопијама.

Наравно да грађани Србије сањају да се опет нађу у стабилном свету, али ме више него збуњује када нам се у само двадесетак дана од „проевропске” сада нуди „социјално одговорна” влада. Јер, добро знам да многе „проевропске” владе у Европи нису истовремено и „социјално одговорне” владе. Па ми није јасно је ли реч о некој врсти новог демократског катехизма, или наши политичари једноставно игноришу чињеницу да мултиполарни свет више захтева аутентичност него истину? Да подсетим, није случајно Католичка црква усвојила 1992. године, дакле три године после пада берлинског зида, универзални катехизам. Последњи пут то се десило за време концила тридесеторице, на крају средњег века, после потреса Реформе, у време откривања Америке, када су сви традиционални репери били поремећени.

Принципијелно, када се репери тако брзо мењају, ја одбијам идеју централног ауторитета без обзира какав је. Наиме, заговарам прелазак са морала послушности на етику одговорности.

Значи – прихватити различитост оног другог и у политичком погледу, и поздравити је; пристати на живот без свакодневног и већ досадног наметања репера и без тежњи за успостављањем некаквог вештачки копираног спољњег поретка. Да ли се он намеће из Брисела, Москве, Вашингтона, или из Калкуте сасвим ми је свеједно.

Намеће се!