Političke afere

Što je više kleveta i laži Vučić nam je miliji i draži. To je, sudeći prema anketama javnog mnjenja, epilog politike afera koja poslednjih meseci dominira u Srbiji. Sam izraz afera upućuje na, kako kažu Klajn i Šipka, „nečastan ili nepriličan posao, spor ili sukob koji duže traje i ima odjek u javnosti”. Važno je, ipak, istaknuti da za nastanak afere često nije nužno postojanje određenog dela već je dovoljno da je stvoren uverljiv utisak u javnosti da to delo postoji.

Političke afere, istina, nisu ništa novo na našoj političkoj sceni. Tokom proteklih šest-sedam godina pokrenuto je nekoliko političkih afera na koje, osim ovih poslednjih, stalno iznova podsećaju opoziciono orijentisana javnost i političari. U periodu „dosovske” vlasti, takođe, ih nije bilo malo, a sem po brojnosti, sličnost je i u tome što su se osim za političku korupciju vezivale i za moralne karakteristike političkih ličnosti počev od nepriličnog seksualnog ponašanja (V. O.) preko bahatosti u ophođenju sa građanima i novinarima (V. I.), do nesrećnih slučajeva u kojima su se nevoljno našli pojedini političari i ministri (D. V.).

Zapravo, najmanje političkih afera bilo je u periodu vladavine socijalista – kako Miloševićevih tako i Titovih. No, da li to znači da je danas više korupcije i nemorala nego ranije?

Tim pitanjem se, u drugom kontekstu, bavio jedan od najvažnijih mislilaca našeg doba – španski sociolog Manuel Kastels. On tvrdi da je, paradoksalno, stepen rasprostranjenosti javnog govora o političkoj korupciji dobar pokazatelj stepena razvijenosti demokratskog društva i slobode medija. Kao ilustraciju navodi uporedni primer Frankove Španije u kojoj uopšte nije bilo afera mada je politička korupcija bila izuzetno rasprostranjena i Gonzalesove Španije u kojoj se slobodno govorilo o korupciji.

Kastels polazi od opšteg mesta da je zloupotreba vlasti zarad ličnog interesa nešto što bi se moglo smatrati gotovo karakteristikom „ljudske prirode”, a da se razlike, ako ih ima, tiču samo stepena samovolje i načina podmićivanja. Zašto su onda, pita se on, političke afere postale glavna karakteristika politike u većini zemalja počev od devedesetih godina prošlog veka.

Ostavljajući po strani nijanse, njegov odgovor mogao bi se svesti na dve teze. Prvo, nestajanje ideoloških razlika između stranka dovelo je do toga da se konkurencija između političkih grupa odvija u polju napada na ličnost političkih vođa. Ukoliko, u vreme neoliberalne globalizacije, prema ključnim pitanjima društvenog i ekonomskog razvoja nema strateških razlika između glavnih suprotstavljenih političkih opcija, kao jedini način političkog nadmetanja ostaje moralna diskreditacija suparnika. Drugo, globalizacija kriminalne ekonomije prodrla je u državne ustanove mnogih zemalja, a to onda ostavlja prostor za mnoge mešetare da ucenjuju političke ličnosti. Kako Kastels kaže: „Ako na tom tržištu štetnih informacija nedostaju podaci koji mogu naneti štetu dotičnoj osobi, pribegava se neproverenim pričama, podmetanjima, pa čak i izmišljanju”. Jedino što je važno je „krajnji efekat na javno mnjenje”. Na primeru Španije on pokazuje kako je „tajna koalicija interesnih grupa”, zabrinuta dugotrajnom i ubedljivom prevlašću socijalista, uspela da politikom bombastičnih afera nakon četrnaest godina ukloni Gonzalesa sa vlasti.

Ne treba, međutim, izgubiti iz vida da političke afere osim kancerogenog mogu imati i blagotvoran uticaj na politički život time što kod politički indolentnog dela populacije podstiču interes za politička zbivanja. Kao što rijaliti programe niko ne bi gledao da nisu bremeniti skandalima svake vrste, interes običnih građana za politiku bio bi znatno manji da ga, s vremena na vreme, ne podstakne neka afera ili emotivno uzbudljivi spin. Afere, drugim rečima, skreću pažnju i podižu interesovanje javnosti za različite sfere stvarnosti, od književnosti, preko estrade, do života kraljevskih porodica. Politika, svakako, nije izuzetak.

Opadanje zainteresovanosti građana za politiku poslednjih decenija, što se, pored ostalog, ispoljava smanjenom izlaznošću na birališta obično se povezuje sa osećanjem uzaludnosti glasanja, odnosno sa rastom uverenja da izbori ne mogu ništa bitno promeniti jer se bitne odluke donose daleko od nacionalne političke arene. U tom smislu, primetno je kontinuirano opadanje broja glasača na izborima u većini zemalja u svetu, pa i u Srbiji. Tokom poslednje decenije udeo birača koji su glasali u Srbiji kreće se u proseku oko 55 odsto.

Prema ovom broju će se ocenjivati uspeh ili neuspeh predstojećih izbora i najavljenog bojkota. Nejasno je, međutim, kako će na sve to uticati politika afera koja je poslednjih meseci intenzivirana. S jedne strane, mada ankete pokazuju da afere nisu uzdrmale poziciju vlasti, izvesno je da na duži rok ona od njih ne može imati koristi. S druge strane, porast uzbuđenja javnosti izazvanog aferama mogao bi podstaći interes apolitičnog dela populacije za politiku pa i za izlazak na izbore što bi osujetilo bojkot.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista