Tri pisma iz Beograda

Zbilja, sa olakšanjem, ostavismo štrajkom okovani Pariz. Francuska vlada namerila je pošto-poto da reformiše penzioni sistem. Ali, Francuzi, posebno njihovi radni sindikati, začas su shvatili da im ta reforma koju im nude neće doneti i bolji život kad odu u penziju i zato su masovno izašli na ulice da protestuju. Frka. Džumbus. Protestanti. Neredi. Policija. Metro i RER linije rade samo rano ujutru kad ljudi idu na posao i kasno uveče kad se vraćaju s posla.

Stižem u moj rodni grad Beograd da proslavim rođendan. Rođen sam 1. januara u Kopitarevoj gradini, opština Stari grad. Već sam datum rođenja nikako nije mala stvar. „Avion Er Srbije će sleteti na aerodrom koji nosi ime Nikole Tesle”, kažem mojoj kompanjonki Francuskinji, naravno, nošen onim svima nama dobro poznatim „Tesla ponosom”.

Kad avion poče rulati pistom, ugledasmo i natpis francuske firme „Vansi”, koja drži koncesije brojnih aerodroma u svetu. Aerodromska zgrada nova-novcata. Eto, najzad stižem u posetu mom starom prijatelju Beogradu. Poslednji put u njemu bejah sa sinom. Bi to u aprilu 1988. godine. Prespavali smo noć u hotelu „Slavija”. Sutradan, avion nas odnese u Pariz. Od tada, ne videh više moj rodni grad. Decenije, prohujaše...

Sedam dana, Francuskinja i ja provedosmo u jednom čistom i lepo nameštenom studiju u Ulici braće Jugovića, odakle nam glavne beogradske atrakcije bejahu nadohvat ruke. Kako smo napustili EU, a koja Srbiju još uvek drži u „EU čekaonici”, moj mobilni je naprasno postao „mrtav”. Saznao sam već u Parizu da u Beogradu mogu kupiti karticu i staviti je u telefon da bih razgovarao. Ali ko će se u rodnom gradu zamajavati sa stavljanjem kartice u mobilni? Da stvar s komunikacijom bude po nas još komplikovanija, moja kompanjonka je u svom stanu zaboravila tek kupljeni ajfon (!), a koji zahvaljujući povoljnom ugovoru s njenim mobilnim operatorom radi i izvan EU.

Ispostavilo se, međutim, da ta stvar s komunikacijom, zahvaljujući tradicionalnoj gostoprimljivosti i dobroti Beograđana, nije nikakav problem. A i znao sam, nemoguće je to zaboraviti, da su Beograđani bili i ostali superljubazni ljudi i još bolji domaćini, koji te nikad neće ostaviti na cedilu. Ma, uvek su oni spremni da ti pomognu kad se susretneš s nekim problemom. Stoga sam pre nego što ćemo napustiti Beograd i odaslao u daleki svijet „tri pisma iz Beograda”. Prvo pismo naslovih rečju „gostoprimljivost”, drugo „srdačnost”, a treće „velikodušnost”. Ove tri reči najbolje opisuju ponašanje Beograđana.

Zakoračih u samoposlugu preko puta zgrade u kojoj smo odseli. Nećkam se, ustručavam, stid me. A onda se osmelih i zamolih čoveka što radi u samoposluzi da mi posudi telefon da javim da smo stigli u Beograd. „Baterija mi je skoro na izdisaju, ali nema problema”, reče. Potom, ukuca broj telefona mog beogradskog rođaka. Da li bi vam nepoznati Parižanin koji radi u pariskoj samoposluzi pozajmio svoj mobilni da obavite razgovor jer ste u škripcu s vašim mobilnim? Ne, ne bi. Nemojte sanjati.

Beograd je oduvek bio vrlo moćan magnet za ljude iz cele Jugoslavije. Između Zelenog venca i hotela „Moskve” naiđosmo na zgradu u kojoj je stanovao naš nobelovac Ivo Andrić. Na pločici kod ulaza u zgradu piše da je u tu napisao „Na Drini ćupriju”, „Travničku hroniku”, „Gospođicu”. Do hotela „Moskve” ne bi mu daleko. Zato je u „Moskvi”, kažu, bio svakodnevni gost. Jednog od tih dana uđosmo u raskošnu i dupke punu kafanu hotela „Moskva”. Oprobasmo njen čuveni torta specijalitet „šnit”.

Te noći nabasasmo na jednog čoveka koji nonšalantno podbočen na vrata svog automobila i s onim poznatim sarajevskim akcentom razgovaraše s nekim sa svog mobilnog telefona. Veli, radio je na sarajevskoj televiziji. Visok, vitak. Moderno odeven. Otkopčao prva dva dugmeta njegove bele košulje, onako, „po pariški”. Deluje sigurno. Biće da je uspeo u Beogradu. Kad saznade da sam dugo živeo u Sarajevu najednom se rastopi. Nije on jedini koji je nakon ratne nesreće što je zadesila naše prostore izabrao baš Beograd kao svoj budući grad. Kad bolje razmisliš, sve najpoznatije zvezde iz one čuvene „sarajevske pop-rok škole” izabraše Beograd kao stalno mesto življenja. Počev od onog „trija veličanstvenih” kojeg čine Goran Bregović, Zdravko Čolić, Emir Kusturica (rođene Sarajlije), pa do „doktora za rokenrol” Milića Miće Vukašinovića, Nede Ukraden, Harisa Džinovića, novinarke sarajevskog „Oslobođenja” Blanke Romano, te mnogih drugih.

Ne pamtimo kad smo ikad u životu pojeli toliko ukusnih šnita torti i kolača. Bilo je i dana kad smo jeli samo kolače. Ja sam se posebno bio nameračio na torte s višnjama i malinama. Inače, višnja kao voćka u Francuskoj je potpuna nepoznanica. A kod nas ima i devojaka koje nose imena Višnja ili Malina. Da pri tom i ne pominjemo „Višnju na Tašmajdanu”. I kupus, onaj naš kiseli kupus, nepoznat im je. A o sarmi da i ne pričamo. U Skadarliji prvo htedosmo večerati u kafani „Ima dana”. Onda se predomislismo i izabrasmo „Tri šešira”. Odmah do našeg stola bi oveća grčka familija.

Često smo se u Beogradu za Novu godinu susretali s Grcima. Izgleda da su i Grci dobro upućeni gde je najbolje doći i proslaviti novogodišnje praznike. Obišli smo, naravno, Kalemegdan, Tašmajdan, crkve Svetog Marka i Svetog Save, odšetali se do ušća gde Sava ljubi Dunav.

Ipak, najviše vremena, a što zaista i nije neko čudo, provedosmo u neizbežnoj i kitnjastoj Knez Mihailovoj ulici. A obišli smo, valjda, i sve apoteke u centru Beograda prazneći im ladice sa uvinim čajem, kojeg nema u Parizu. Zato Beograđani i ne bi trebalo da se čude ako možda u strogom centru Beograda ne pronađu uvin čaj. Da se naš boravak u Beogradu završi onako kako i doliči, pobrinula se „JU grupa” braće Jelić, koja je na Trgu republike održala besplatan koncert svirajući svoje stare i svima poznate hitove.

Super nam je bilo u Beogradu.

Profesor sociologije i diplomirani žurnalista