Ako je jeftinije, ne mare za redove

Od kada ima direktnu autobusku vezu sa Novim Beogradom, četrdesetogodišnja domaćica sa Čukaričke padine Dragica Tešić svakog vikenda zapuca preko Save u najmnogoljudniju beogradsku opštinu, u veliku nedeljnu nabavku namirnica.

Za ovu priliku kupila je i kolica sa točkićima i snabdela se čekovima, a u kom će hipermarketu pazariti, kako kaže, zavisi uglavnom od toga šta tog dana trgovci nude na popustu. Redovno prelistava reklamne brošure iz novina i upoređuje cene, ali pred kraj meseca mogućnost odloženog plaćanja najčešće prevagne u odlučivanju.

– Kada se striktno držite unapred pripremljenog spiska potrebnih namirnica i izbegavate gondole recimo sa kozmetikom, slatkišima i tekstilom ušteda je značajna. Da sve to kupite u obližnjoj bakalnici koštalo bi bar 20 do 30 odsto skuplje. Isplati se, čak i sve to maltretiranje po prevozu – kaže naša sagovornica.

Ovakvom potrošačkom logikom vodi se, po svemu sudeći, sve veći broj Beograđana koji se protiv stalnih poskupljenja hrane bore tako što sve strpljivije čekaju u dugačkim redovima. Ispred naplatnih kasa se čeka i do pola sata, a trgovci tih dana imaju i do 30 odsto više mušterija. Za većinu ovakvih „vikend” kupaca niža cena od 50 dinara za, recimo, kilogram pilećeg mesa dovoljan je razlog da se pređe pola grada.

Osim hrane u hipermarketima se subotom i nedeljom na „akcijskom” popustu može kupiti televizor za oko 5.000 dinara ili digitalni fotoaparat po ceni od 6.000 dinara (kao ovih dana u „Tempu”), jevtiniji klima uređaji, sezonska roba… Da li potrošači zaista veruju da će na ovaj način uspeti da zakrpe rupe u kućnom budžetu ili su ovo jedini dani kada imaju vremena za nabavku? Mnogi sugrađani ističu da ne vredi potrošiti celu subotu u iscrpljujućem lutanju po prodavnicama.

– Neki misle da su lokalne bakalnice preskupe, ali u radnji u mom kraju cene su prilično povoljne. I sa ponudom ne zaostaje ni malo. Na pijacama je ponuda povrća i voća mnogo bolja nego u hipermarketima. U kraju imam i diskont pića, kozmetike, čak i diskont suhomesnatih proizvoda. Ne isplati se da sa Vidikovca prevalim 20 kilometara do Zemuna ili do Borče kada sve mogu da nabavim u komšiluku za 15 minuta – komentariše mladić na jednom od blogova koji se bave ovim temama, dodajući da, ipak, sve zavisi u kom delu grada stanujete.

Izveštaji kontrole tržišne inspekcije pokazuju da su, u odnosu na prošlu godinu, lažna sniženja mnogo ređa. Ipak, potrošači se i dalje žale i traže od inspekcije da ispitaju pojedinačne slučajeve kada posumnjaju u prevaru.

– Sniženje je, ponekad, zaista sniženje od 50 odsto. Ali, trgovac nekada propusti da kaže da je pre rasprodaje bilo i jedno veliko poskupljenje tako da pad cena nema nikakvog značaja za kupca. Jedina poenta je da ga na kratko privuče u radnju – objašnjava sagovornik „Politike” iz beogradske tržišne inspekcije.

Ovo je slučaj najčešće sa prodavnicama skupljih proizvoda, nameštaja i bele tehnike, dok se kod konfekcije i obuće ponekada mogu pronaći i prave rasprodaje.

Pravila o objavi sniženja reguliše Zakon o oglašavanju, koji zabranjuje trgovcima da objavljivanjem lažnih rasprodaja, posebno u pogledu procenta sniženja, dovode potrošače i u zabludu. Trgovci su, takođe, dužni da označe koliko će rasprodaja trajati, koja je roba na popustu i da li su količine ograničene.

Obećanje poklona, upotrebom reči „besplatno”, „plati jedan, uzmi dva” ili „dva za jedan” dozvoljeno je samo ako se proizvod ili usluga nudi po važećoj, a ne višoj ceni. Ako se oglašava sniženje cene proizvoda sa nedostatkom mora se navesti da je niža cena uslovljena i lošijim kvalitetom.

Trgovinske kompanije popuste i akcije uglavnom organizuju zajednički sa proizvođačima ili uvoznicima koji se odriču većeg dela zarade da bi promovisale robu. U retkim slučajevima prodavci su spremni da od svojih pazara odbiju deo trgovinskih marži, pravdajući se da su njihovi troškovi za opremu i zaposlene ogromni.