Baki, Miško, Burduš, Binički i Ćosić

Krajem oktobra prošle godine u varošici Ćićevac umesto da nastavim prema Stalaću i Kruševcu desnom obalom Zapadne Morave, dočekao me preprečen put sa svetlosnom signalizacijom i tablom na kojoj je pisalo: Radovi na putu – Kruševac preko Varvarina. Uzgred, ispod table žicom je bila privezana putokazna strelica od pleksiglasa  – koju je neki šaljivčina okrenuo u kontrasmeru. Video sam da neki daju migavac i skreću tim pravcem – ali se ja nisam upecao. „Jurio sam” dobrih 40 km na sat  po putu koji je više ličio na artiljerijski poligon za manje kalibre i gutao garež iza šlepera punih šećerne repe – sa čijih kaljavih točkova su se odlepljivali komadi blata.

Posle više od pola sata vožnje prošao sam most na Moravi na kojem je na Svetu Trojicu 1999. godine, ni krivu ni dužnu, zajedno sa još devet nevinih ljudi  – NATO ubio učenicu Sanju Milenković   Neka joj je laka crna zemlja… Bez obzira na to što je palanka koju je proslavio eksvisoki funkcioner SPS-a  Baki Anđelković  deo mog šireg zavičaja, iz Varvarina u kojem su sve ulice glavne – jedva sam uspeo da izađem. Prvo sam zalutao u dvorište Doma zdravlja na čijem parkingu je čamilo nekoliko rashodovanih saniteta,  a onda sam omašio i shvatio da ću ako se ne raspitam da zaglavim na otpadu i stovarištu za ugalj...

Napokon, nekako sam opravio pa me je put preko sela Maskare, gde je rođen jedan od omiljenijih srpskih glumaca u dvadesetom veku Jovan Janićijević, po antologijskoj ulozi koju je odigrao zvani Burduš, vodio u Bošnjane. U rodno mesto najvećeg privrednika u modernoj istoriji Srbije. Koji sve vreme dok je bio utamničen u istražnom zatvoru u koji ga je zarad podizanja rejtinga političkih lidera smestila država – ništa nije priznao. Ali je zato, gle čuda, u istoimenoj knjizi koju je sam napisao – priznao da je tajkun. Nije teško pogoditi da sam tog dana neplanirano pohodio rodne staze i bogaze čuvenog Miška – krštenog kao Miroslav Mišković.

Kad voziš uzvodno levom obalom Zapadne Morave, u sredini krsta u kojem je levo Kruševac, desno je put za Oparić, Kragujevac i Jagodinu, a pravo za Trstenik – nailaziš na selo Jasiku u kojem je u drugoj polovini devetnaestog veka rođen znameniti srpski kompozitor Stanislav Binički. Da ništa drugo nije stvorio, dovoljno da uđe u legendarno sazvežđe najznamenitijih Srba jeste to što je 1916. godine u Valjevu komponovao čuveni „Marš na Drinu”. Instrumentalnu kompoziciju za duvački orkestar koja je postala sinonim srpskog ponosa, nade i nacionalnog opstanka. Ostala je priča da je Binički pokušavao da edukuje i izmeni muzički ukus svojih zemljaka, da ih je učio da zavole klasiku – pa je iz Beča seljacima u Jasiku slao na poklon veliku količinu klavira. Ali, avaj…Od Baha i Šopena Srbi više vole „Žikino kolo”. Upućeni kažu da se po kokošinjcima do skoro mogao naći po neki prašnjavi  „Petrof”, i da muzikalne piliće ima onaj čije kvočke legu jaja u kućištu „Stenvej” klavira.

 Posle desetak kilometara prolazim kroz selo Bela Voda, poznato po kamenorescima i majdanima čuvenog belovodskog peščara od kojeg je sazidana Crkva Svetog Marka u Beogradu. Ubrzo zatim ulazim u Veliku Drenovu, u rodno mesto srpskog Tolstoja – u Prerovo Dobrice Ćosića čiji će antologijski roman „Vreme smrti” uskoro biti ekranizovan. Dok vozim – pitam se: jesu li, slika „Borba petlova” Paje Jovanovića, ili muzičko delo „Rukoveti” Stevana Mokranjca,  ili „Ohridska legenda” Stevana Hristića, ili „Vreme smrti” Dobrice Ćosića nacionalni resursi i javno kulturno dobro i kako se prema njima odnosimo? Da li pomenuti roman velikog pisca pripada srpskoj kulturnoj baštini? Ako je odgovor DA – da li je prioritetno, moralno i logično da pravo njegove preče ekranizacije pre svih treba da ima Javni medijski servis Srbije?

Nažalost, taj veliki i nacionalno odgovoran posao neće obaviti RTS – već američka medijska kompanija koja u Srbiji ima moćnu ekspozituru. Sa poslovnog stanovišta – ja im na tome čestitam. Tim pre što ne sumnjam da će napraviti dobar biznis, jer ljudi ne rade za emocije već za novac i profit – što je legitimno. Šta je razlog što mi bagatelišemo i odričemo se nacionalnih sinonima kojih se nijedan pametan narod i nijedna odgovorna država ne bi odrekla? Novac? Ekranizacija romana „Vreme smrti” na koji autorska prava imaju Ćosićevi naslednici, što je nesporno – nije samo i isključivo pitanje vlasništva i cene tog prava? Nisu to krompiri. U pitanju je nešto drugo, mnogo veće i važnije.

Ako smo morali da prodamo PKB-e,  da li smo morali prodamo i Ćosića…? Šta je sledeće?

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista