Feimu ne treba „čobanica na struju”

Pešterska visoravan – Čovek je nekako sićušan ali, kako narod kaže, kao ’tica slobodan na Pešterskoj visoravni. Možeš čitav dan putovati levo, desno, pravo... Nigde veće prepreke na ovom zelenom, blago zatalasanom prostranstvu. Čak i reka Vapa slobodno bira put, vijuga čas na jednu, čas na drugu stranu.

Doduše, iznenađenje može da dođe sa neba: tmurni oblaci začas prekriju svod, dan se pretvori u noć, zahladni. Tako je ovde, na 1.000 metara nadmorske visine, gde zatičemo preostale, malobrojne čobane.

Ramo Šehović čuva desetak krava i nije baš raspoložen da razgovara za novine. Ljubazno nas upućuje dalje, ka svojim kolegama.

– Ja sam Feim Vrnjčanin iz sela Lazine... – dočekuje nas sedamdesetsedmogodišnji Feim, raportirajući po vojnički, i odmah dodaje: „Ma nemoj, nisam ti ja za slikanje… ’Ajd ako baš ’oćeš”.

Sedamo na travu i počinje priča o čobanovanju. On se, kaže nam, tim poslom bavi godinama, preko leta svakog dana, otkako su mu sve tri kćeri odrasle i udale se, a oba sina stasala za druge, unosnije poslove. Jedan, Iso sa suprugom Esmom, živi sa njim u selu Lazinama, a drugi Redžo je oficir u Subotici.

– E, ženu nemam, umrla mi je 2000. godine. Zejna se zvala… izusti tako da se u tih nekoliko reči mogla prepoznati golema tuga zbog gubitka životne saputnice.

– Znaš, nije teško čobanovati, muka je što nemaš nikoga da reč prozboriš, ne može se razgovarati sa „čobanicama na struju”, a tih sprava je ovde sve više. Ogradi se deo livade u žicu pod strujom, goveče toj, ogradi ne sme ni da priđe. Meni to ne treba, imam vremena za čobanovanje, šta bi pa drugo radio. E, kako je nekad ovde bilo. Nisi mogao da se razmineš od ovaca, goveda, čobana... Sada je svega manje – setno će Feim, objašnjavajući nam da je ovce lakše čuvati „jer goveda, kad je vrućina, znaju da se obadaju, da jure na sve strane tako da ih ne možeš stići, a ovce se skupe, pa zaplanduju.

No, krupnu stoku je, tvrdi, isplativije držati i zato je na pašnjacima Pešterske visoravni ovaca sve manje, a krava i teladi sve više.

– Vunu niko neće, a za ovo naše peštersko jagnje možeš da dobiješ 2,4 evra za kilogram „žive vage”. Malo je to, jer jagnje valja ugojiti do trides’ pa vidi ti koliko treba hrane. A od krava imaš mleko, jeste i ono jeftino, 25 dinara po litru, a masni sjenički sir četiri evra. No, većina nas prodaje mleko, jer ranije smo sir vozili na pijace u Beograd, Prištinu, Crnu Goru... Sada je to teže zbog papira, a i prevoz je sve skuplji – objašnjava Feim, a mi ga pripitujemo ima li još šta što bi rekao za naš list.

– Ja ti novine i ne čitam, jedva umem da se potpišem, ali ne mari, čitaće drugi. Hteo bih da kažem da je dobro što šumsko gazdinstvo više ne naplaćuje ispašu, pa stoka besplatni pase po ovim državnim utrinama. To nam je država pomogla i ima više hrane… Samo još da su zime kraće. Prošla je bila oštra, stoka je bila u štalama šest, sedam meseci. Treba mnogo sena, recimo, za ovih mojih desetak brava, a kamoli onima što drže po tdides’, četres'...