Феиму не треба „чобаница на струју”

Пeштерска висораван – Човек је некако сићушан али, како народ каже, као ’тица слободан на Пештерској висоравни. Можеш читав дан путовати лево, десно, право... Нигде веће препреке на овом зеленом, благо заталасаном пространству. Чак и река Вапа слободно бира пут, вијуга час на једну, час на другу страну.

Додуше, изненађење може да дође са неба: тмурни облаци зачас прекрију свод, дан се претвори у ноћ, захладни. Тако је овде, на 1.000 метара надморске висине, где затичемо преостале, малобројне чобане.

Рамо Шеховић чува десетак крава и није баш расположен да разговара за новине. Љубазно нас упућује даље, ка својим колегама.

– Ја сам Феим Врњчанин из села Лазине... – дочекује нас седамдесетседмогодишњи Феим, рапортирајући по војнички, и одмах додаје: „Ма немој, нисам ти ја за сликање… ’Ајд ако баш ’оћеш”.

Седамо на траву и почиње прича о чобановању. Он се, каже нам, тим послом бави годинама, преко лета сваког дана, откако су му све три кћери одрасле и удале се, а оба сина стасала за друге, уносније послове. Један, Исо са супругом Есмом, живи са њим у селу Лазинама, а други Реџо је официр у Суботици.

– Е, жену немам, умрла ми је 2000. године. Зејна се звала… изусти тако да се у тих неколико речи могла препознати голема туга због губитка животне сапутнице.

– Знаш, није тешко чобановати, мука је што немаш никога да реч прозбориш, не може се разговарати са „чобаницама на струју”, а тих справа је овде све више. Огради се део ливаде у жицу под струјом, говече тој, огради не сме ни да приђе. Мени то не треба, имам времена за чобановање, шта би па друго радио. Е, како је некад овде било. Ниси могао да се разминеш од оваца, говеда, чобана... Сада је свега мање – сетно ће Феим, објашњавајући нам да је овце лакше чувати „јер говеда, кад је врућина, знају да се обадају, да јуре на све стране тако да их не можеш стићи, а овце се скупе, па запландују.

Но, крупну стоку је, тврди, исплативије држати и зато је на пашњацима Пештерске висоравни оваца све мање, а крава и телади све више.

– Вуну нико неће, а за ово наше пештерско јагње можеш да добијеш 2,4 евра за килограм „живе ваге”. Мало је то, јер јагње ваља угојити до тридес’ па види ти колико треба хране. А од крава имаш млеко, јесте и оно јефтино, 25 динара по литру, а масни сјенички сир четири евра. Но, већина нас продаје млеко, јер раније смо сир возили на пијаце у Београд, Приштину, Црну Гору... Сада је то теже због папира, а и превоз је све скупљи – објашњава Феим, а ми га припитујемо има ли још шта што би рекао за наш лист.

– Ја ти новине и не читам, једва умем да се потпишем, али не мари, читаће други. Хтео бих да кажем да је добро што шумско газдинство више не наплаћује испашу, па стока бесплатни пасе по овим државним утринама. То нам је држава помогла и има више хране… Само још да су зиме краће. Прошла је била оштра, стока је била у шталама шест, седам месеци. Треба много сена, рецимо, за ових мојих десетак брава, а камоли онима што држе по тдидес’, четрес'...