Ministarstvo za dijasporu

Dok se u matici, zemlji Srbiji, konstantno smanjuje broj stanovnika, dijaspora se rapidno povećava. Poslednji pokazatelji ukazuju da oko 60.000 ljudi godišnje napusti Srbiju, ali to više ne zovemo „privremenim radom u inostranstvu”, jer to više nije privremeno, već  ozbiljno prerasta u trajno. I tako, pripadnika našeg naroda u svetu ima oko pet miliona, a godišnje se dijaspora povećava za pomenutih 60.000. Taj broj konstantno raste, a naša briga o njima je sve manja.

Do početka druge decenije ovog veka imali smo Ministarstvo za dijasporu, čiji je stručni  tim krstario po svetu, obilazio naše ljude, pomagao im u akcijama, podržavao svetosavske svetkovine, donosio kulturne sadržaje, aktivno učestvovao u edukaciji mladog naraštaja naše dijaspore. Pamtimo i vremena kada je Beč, jedan od gradova sa najbrojnijom srpskom populacijom, imao i moćan Srpski kulturni centar, koji je brinuo čak i o našim prosvetnim radnicima koji su tada bili akreditovani za rad sa našom decom u dijaspori. Sve to je iziskivalo neka sredstva, ali je i donosilo rezultate. Tada smo imali i Kulturni centar u Štutgartu, a i u Americi, u Njujorku. Od svega toga, ostao je kulturni centar u Parizu, kojeg stalno prate neke afere. A to naša dijaspora nije zaslužila.

Pa šta je izlaz iz ove situacije? Naravno, ponovno formiranje Ministarstva za dijasporu, sa vrhunskim stručnim kadrom, dobro planiranje aktivnosti i ozbiljno pokrivanje svih delova sveta. Treba raditi na edukacija našeg podmlatka u dijaspori, najpre na očuvanju maternjeg jezika? A plasman knjiga, časopisa, publikacija, nosača zvuka i slike  i ostale  materijalne kulture?

Doduše, otad nemamo Ministarstvo za dijasporu,  imamo segment toga u Ministarstvu spoljnih poslova. Ali, to nije dovoljno. Ovaj problem traži sistemsko rešenje i vraćanje na ono što je donosilo rezultate, a iz nama nepoznatih razloga nestalo sa diplomatskog neba Srbije.

Prof. Nikola Rackov,
Beograd