Odlazak faraona nove ere

Tri decenije na vlasti učinile su da Hosni Mubarak pred Alaha u 91. godini ode duboko uveren u ispravnost svoje vladavine, gorko razočaran time što ga je nezahvalni narod 2011. skinuo s vlasti, potom osudio na doživotni zatvor, u kome ipak nije dočekao kraj.

Po izricanju kazne, tri sata su ga ubeđivali da izađe iz helikoptera koji ga je iz sudnice prebacio do zatvora Tora, u kome je njegov režim terorisao sve koji su se bunili: od liberalnih intelektualaca do radikalnih islamista. Naviknut na faraonsku moć, prvu noć u Tori započeo je psovanjem zatvorskih čuvara: tražio je svoju plavu pidžamu umesto obavezne uniforme. „Ja sam potlačen”, usudio se da kaže čovek koji je gvozdenom rukom vladao najvećom zemljom arapskog sveta.

Nespreman da se suoči sa stvarnošću, dok je njegovo srce počelo da otkazuje, skupio je snage da ponavlja da je vrhovni komandant armije. On je „predsednik republike Tora”, cinično je njegovo ponašanje prokomentarisao list liberalne stranke „Vafd”.

Rođen je 4. maja 1928. u sedmočlanoj porodici nižeg činovnika u selu u delti Nila. Završivši vojnu akademiju, pridružio se vazduhoplovstvu. Posle obuke na „migovima” u SSSR-u, postao je pilot lovca bombardera i instruktor, a od 1967. komandant Vazduhoplovne akademije. Oženio se Suzanom, ćerkom egipatskog lekara i bolničarkom iz Velsa, sa kojom je dobio dva sina.

Slavu je stekao kao komandant vazduhoplovstva u ratu s Izraelom 1973, posle čega je dobio čin maršala. Anvar el Sadat ga je 1975. imenovao za potpredsednika republike, položaj koji on, u strahu, nikome nije želeo da dodeli.

Postao je predsednik pošto su muslimanski ekstremisti na vojnoj paradi 1981. ubili Sadata zato što je potpisao mirovni sporazum sa Izraelom. Mubarak je sedeo pored njega, pretrpeo je samo lakšu ozledu ruke, a tri decenije kasnije Sadatova ćerka ga je optužila da je znao da će njen otac biti ubijen.

Opredelio se za nastavak spoljne politike svog prethodnika: zadržao je savezništvo sa SAD, gradeći sebi poziciju ključnog pregovarača u arapsko-izraelskom mirovnom procesu. Posle gotovo decenije izolacije zemlje zbog mirenja s Izraelom, vratio je Egipat u arapsku porodicu. Postao je blizak s iračkim predsednikom Sadamom Huseinom, koga je podržavao u ratu protiv Irana, ali je stao uz koaliciju predvođenu Amerikom koja je Iračane isterala iz Kuvajta. S Izraelom, koji nikada nije hteo da poseti, održavao je „hladni mir”, što ga nije sprečilo da mu prodaje gas.

Snagu je izvlačio iz sposobnosti da u najnestabilnijem regionu sveta izbegava ratove i minimizira rivalitete. Dobijao je pohvale i dolare jer se surovo obračunavao s islamističkim militantima u zemlji najstarije takve organizacije, Muslimanske braće. Odbijao je da ukine vanredno stanje, čuvajući privilegovani položaj armije i svemoćnog muhabarata, tajnih službi. Pod kontrolom je držao sve: od sudstva do biznismena. Vojsci, policiji i poslovnoj eliti je omogućavao basnoslovno bogaćenje. Dok se sistem zdravstva i obrazovanja raspadao, siromašnih i nezaposlenih bilo je sve više.

Pre nego što je njegova politika 2011. doživela krah, on je i dalje bio mezimac Zapada. Ekstremni kapitalizam najviše je doprineo njegovom padu.

Dobijao je izbore sa 94 procenta i uživao je u tome da ga se boje. Posle deset preživljenih atentata, bio je uveren da mu je sudbina odredila da vlada do kraja života. U tradiciji bliskoistočnog nepotizma, Hosni je mlađem sinu Gamalu za svadbeni poklon 1997. namenio – Egipat. Planirao je da ibn-el-rais, predsednikov sin, dinastički preuzme vođstvo nad zemljom koja je monarhiju rušila u Naserovo vreme 1952.

Nije primećivao da Egipat može da eksplodira. Onda se 25. januara 2011. dogodilo nezamislivo. Stotine hiljada ljudi izašlo je na trgove i ulice. Tražili su socijalnu pravdu i političke slobode.

Mubarak je odgovorio uputstvima iz udžbenika za despote: poslao je snage reda i odobrio im da koriste bojevu municiju. Obećao je da se ni on ni Gamal neće više kandidovati. Suviše malo, suviše kasno.

Posle 18 dana i najmanje 850 mrtvih Mubarak je bio primoran da se povuče.

Uhapšen je u svom omiljenom Šarm el Šeiku zajedno sa dvojicom sinova. Osuđen je na doživotnu robiju. Sinovi Gamal i Ala oslobođeni su odgovornosti za pogibije demonstranata i poslati na drugi sud zbog korupcije koja je Mubarakovoj porodici, tvrde, pribavila desetine milijardi dolara imetka. Oslobođen je 2017. pošto se odustalo od najvećeg dela optužbi.

Ostavio je podeljenu zemlju koja je suočena sa saznanjem da je lakše osloboditi se despota nego početi sa stvaranjem demokratskog društva. U poslednjem obraćanju naciji 1. februara 2011. poručio je: „Ova draga nacija… ta je u kojoj sam živeo, borio se za nju i branio njenu zemlju, suverenitet i interese. Na njenoj zemlji ću umreti. Istorija će mi suditi kao i drugima.”

Umro je u plavoj pidžami u vojnoj bolnici u Kairu.