Одлазак фараона нове ере

Три деценије на власти учиниле су да Хосни Мубарак пред Алаха у 91. години оде дубоко уверен у исправност своје владавине, горко разочаран тиме што га је незахвални народ 2011. скинуо с власти, потом осудио на доживотни затвор, у коме ипак није дочекао крај.

По изрицању казне, три сата су га убеђивали да изађе из хеликоптера који га је из суднице пребацио до затвора Тора, у коме је његов режим терорисао све који су се бунили: од либералних интелектуалаца до радикалних исламиста. Навикнут на фараонску моћ, прву ноћ у Тори започео је псовањем затворских чувара: тражио је своју плаву пиџаму уместо обавезне униформе. „Ја сам потлачен”, усудио се да каже човек који је гвозденом руком владао највећом земљом арапског света.

Неспреман да се суочи са стварношћу, док је његово срце почело да отказује, скупио је снаге да понавља да је врховни командант армије. Он је „председник републике Тора”, цинично је његово понашање прокоментарисао лист либералне странке „Вафд”.

Рођен је 4. маја 1928. у седмочланој породици нижег чиновника у селу у делти Нила. Завршивши војну академију, придружио се ваздухопловству. После обуке на „миговима” у СССР-у, постао је пилот ловца бомбардера и инструктор, а од 1967. командант Ваздухопловне академије. Оженио се Сузаном, ћерком египатског лекара и болничарком из Велса, са којом је добио два сина.

Славу је стекао као командант ваздухопловства у рату с Израелом 1973, после чега је добио чин маршала. Анвар ел Садат га је 1975. именовао за потпредседника републике, положај који он, у страху, никоме није желео да додели.

Постао је председник пошто су муслимански екстремисти на војној паради 1981. убили Садата зато што је потписао мировни споразум са Израелом. Мубарак је седео поред њега, претрпео је само лакшу озледу руке, а три деценије касније Садатова ћерка га је оптужила да је знао да ће њен отац бити убијен.

Определио се за наставак спољне политике свог претходника: задржао је савезништво са САД, градећи себи позицију кључног преговарача у арапско-израелском мировном процесу. После готово деценије изолације земље због мирења с Израелом, вратио је Египат у арапску породицу. Постао је близак с ирачким председником Садамом Хусеином, кога је подржавао у рату против Ирана, али је стао уз коалицију предвођену Америком која је Ирачане истерала из Кувајта. С Израелом, који никада није хтео да посети, одржавао је „хладни мир”, што га није спречило да му продаје гас.

Снагу је извлачио из способности да у најнестабилнијем региону света избегава ратове и минимизира ривалитете. Добијао је похвале и доларе јер се сурово обрачунавао с исламистичким милитантима у земљи најстарије такве организације, Муслиманске браће. Одбијао је да укине ванредно стање, чувајући привилеговани положај армије и свемоћног мухабарата, тајних служби. Под контролом је држао све: од судства до бизнисмена. Војсци, полицији и пословној елити је омогућавао баснословно богаћење. Док се систем здравства и образовања распадао, сиромашних и незапослених било је све више.

Пре него што је његова политика 2011. доживела крах, он је и даље био мезимац Запада. Екстремни капитализам највише је допринео његовом паду.

Добијао је изборе са 94 процента и уживао је у томе да га се боје. После десет преживљених атентата, био је уверен да му је судбина одредила да влада до краја живота. У традицији блискоисточног непотизма, Хосни је млађем сину Гамалу за свадбени поклон 1997. наменио – Египат. Планирао је да ибн-ел-раис, председников син, династички преузме вођство над земљом која је монархију рушила у Насерово време 1952.

Није примећивао да Египат може да експлодира. Онда се 25. јануара 2011. догодило незамисливо. Стотине хиљада људи изашло је на тргове и улице. Тражили су социјалну правду и политичке слободе.

Мубарак је одговорио упутствима из уџбеника за деспоте: послао је снаге реда и одобрио им да користе бојеву муницију. Обећао је да се ни он ни Гамал неће више кандидовати. Сувише мало, сувише касно.

После 18 дана и најмање 850 мртвих Мубарак је био приморан да се повуче.

Ухапшен је у свом омиљеном Шарм ел Шеику заједно са двојицом синова. Осуђен је на доживотну робију. Синови Гамал и Ала ослобођени су одговорности за погибије демонстраната и послати на други суд због корупције која је Мубараковој породици, тврде, прибавила десетине милијарди долара иметка. Ослобођен је 2017. пошто се одустало од највећег дела оптужби.

Оставио је подељену земљу која је суочена са сазнањем да је лакше ослободити се деспота него почети са стварањем демократског друштва. У последњем обраћању нацији 1. фебруара 2011. поручио је: „Ова драга нација… та је у којој сам живео, борио се за њу и бранио њену земљу, суверенитет и интересе. На њеној земљи ћу умрети. Историја ће ми судити као и другима.”

Умро је у плавој пиџами у војној болници у Каиру.