Istorija pisana mikrofonom

Ako čovek nije radoznao, onda je mrtav, koliko god da ima godina, glasi krilatica Dragoslava Simića. U potrazi za dobrom pričom, kao novinar i urednik Dokumentarnog programa Radio Beograda 2 – emisije „Govori da bih te video”, za četiri decenije rada je mikrofonom ovekovečio nebrojene istorijske događaje i ličnosti, kao i sijaset priča o životima i sudbinama „malih, običnih” ljudi. Zatim je 2009. celokupnu svoju arhivu postavio i besplatno podelio na internetu. Tako je nastao digitalni „Audio i foto arhiv Simić”, koji Dragoslav uređuje sa sinom Vladimirom.

„Sačuvao sam veliki broj svojih emisija, novinske članke i fotografije ljudi s kojima sam razgovarao”, kaže Simić.

Vredna riznica na adresi audioifotoarhiv.com sa oko hiljadu tonskih zapisa i dokumentarnih fotografija, nastalih širom bivše Jugoslavije i sveta, primećena je i van Srbije. Nedavno je Simiću stigao poziv iz Rijeke, aktuelne evropske prestonice kulture, da svoj elektronski arhiv predstavi u tom gradu u martu, na konferenciji Ikarusa, međunarodnog udruženja koje okuplja više od 180 arhivskih, univerzitetskih, naučnoistraživačkih i bibliotečkih institucija iz cele Evrope. Od prošle godine, arhiv je pridruženi član internacionalnog projekta „Vremenska mašina”, koji nastoji da kulturno blago Evrope učini dostupnim što većem broju ljudi.

Štrajk rudara u Labinu 1987. godine (Foto D. Simić)

To je utoliko veći uspeh, ako se zna da je Simićev virtuelni muzej nekomercijalan, zasnovan na entuzijazmu, da se izdržava od dobrovoljnih donacija kojih – nema.

Da je ovaj sajt „velika vrednost srpskog zvučnog nasleđa i govorne kulture”, kako je svojevremeno ocenio Milan Grba, kustos u Britanskoj biblioteci, svedoči to što je nemoguće u jednom novinskom tekstu nabrojati poznate političare, glumce, umetnike, naučnike koji su bili junaci Simićevih emisija. Naš sagovornik se interesovao i za životne priče malih ljudi, pa je tako sedamdesetih izvestio o slučaju dve porodice iz Gusinja koje nikad nisu „rešile” krvnu osvetu. Tu je i priča o dvojici seljaka u selu Sepcima kod Kragujevca koji su, pošto su postali udovci, u novinama osamdesetih godina preko oglasa tražili životne saputnice. Mnoge od tih reportaža Simić je ovekovečio i foto-aparatom, radeći sporadično i za štampane medije.

„Primetio sam da novinski foto-reporteri na terenu ne prate uvek zamisli novinara i rekao sam: ’Simiću, kupi aparat.’ Njime sam potom fotografisao i sagovornike i događaje iz radijskih emisija”, kaže Simić.

U fotografskom odeljku sajta nema šta nema: snimci švercera koji su iz Trsta osamdesetih švercovali kafu u Jugoslaviju, zatim prenos posmrtnih ostataka kralja Nikole na Cetinje iz 1988. godine, foto-izveštaj iz Soluna s obeležavanja 70 godina proboja Solunskog fronta, Simićeva putovanja po Evropi „spačekom”, demonstracije devedesetih, petooktobarski prevrat... Poseban segment „Iz starih albuma” čine arhivske fotografije koje su Simiću ustupale porodice ratnika iz Prvog svetskog rata, pa ova riznica tako praktično pokriva čitav 20. vek.

Dragoslavu se često javljaju posetioci sajta – od zaljubljenika u prošlost do doktora nauka.

„Tako me je profesor Andrea Matošević sa Sveučilišta u Puli zamolio da za svoj naučni rad koristi moje fotografije i tonske zapise o štrajku labinskih rudara iz 1987, a gimnazijalac iz Sinja mi je zahvalio što je uspeo da na sajtu nađe fotografije tog mesta između dva svetska rata”, navodi Simić.

Takođe, jedan Užičanin, koji je 1991. odslušao prvi deo Simićeve dokumentarne emisije, konačno je, posle više od četvrt veka, na arhivu mogao da odsluša i drugi deo. Simić je preko sajta stupao u kontakt i s junacima svojih priča, poput Šanjija Kelemena, Kikinđanina koji je živeo u Mađarskoj.

Selo Sepci – seljak sastavlja oglas kojim traži ženu (Foto D. Simić)

„Šanjija sam upoznao slučajno, 1992. u Budimpešti. Kad sam video čoveka koji prodaje ’Pekabelin’ sladoled usred Budima, to sam naglas prokomentarisao sa sinom, na srpskom, da bi prodavac uzvratio takođe na srpskom i objasnio kako je rodom iz Kikinde. Iste godine sam napravio i film o njemu, a potom ga dugo nisam video. A onda, 2013. Šanji je pronašao sajt. Javio mi se iz Čilea, gde je nastupao kao ulični zabavljač pod imenom Aleks Bufon”, govori Simić.

Emisije među koricama

Dragoslav Simić je dobio dvadesetak priznanja i napisao nekoliko knjiga, među kojima je i „Glasom pisana istorija”, objavljena pre dve godine. U njoj je nastojao da od emisija koje je radio napravi dokumentarnu prozu. O toj knjizi dr Irina Subotić je navela da Simićevi sagovornici postaju važni učesnici u stvaranju usmene, alternativne istorije pune emocija, istinitih događaja, oživljenih likova i neobičnih situacija. Simić, inače, već priprema drugi deo ove knjige.

Najstariji bibliotekar

Među zanimljivim pričama koje i dalje pravi Dragoslav Simić je i ona o Lazaru Čurčiću, najstarijem bibliotekaru u Srbiji, koji je za zasluge u struci stekao čak i – nacionalnu penziju. Kada ga je 2016. Simić intervjuisao, Čurčiću je bilo 90 godina, a razgovor je vođen u Lazarevoj ličnoj biblioteci u rodnom mu Titelu, koja broji 3.000 knjiga.

„Povod za susret s Čurčićem je to što sam hteo da saznam više o enciklopediji ’Sveznanje’, objavljenoj u Jugoslaviji između dva svetska rata. Razgovor s njim se pretvorio u dokumentarnu emisiju o bibliotekarstvu, enciklopedijama, knjigama i još mnogo čemu”, navodi Simić.