Mi glumci ne radimo za plate, mi smo misionari

„Šopalovići” su oda glumcima, i ne samo njima. To su ljudi koji su pioniri ovoga što mi radimo danas. Obožavam poeziju, samim tim i Simovićev stih i nije me bilo teško nagovoriti da radim ovo delo, otkriva motive učešća na ovoj predstavi u razgovoru za „Politiku” glumac Marko Janketić koji tumači Filipa Trnavca u novoj postavci Simovićevog dela „Putujuće pozorište Šopalović”. Mladi Janketić ima i dodatni, snažan lični „razlog”: u prvoj postavci „Šopalovića” lik Blagoja tumačio je njegov otac Mihailo Miša Janketić.

„Putujuće pozorište Šopalović” Ljubomira Simovića mnogi smatraju najlepšom dramom u kojoj je glavni lik teatar, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režira ga Jagoš Marković. Premijera je 8. marta 2020. na sceni „Ljuba Tadić”.

–„Šopalovići” se ne tiču samo glumaca. Setimo se reči Filipa Trnavca: „Drvenim ću mačem poći na aždaju, osvojiću Englesku, Poljsku i Burgonju, sa drvenim mačem, na drvenom konju. Deci koja cvile, majkama što plaču doneću slobodu na drvenom maču.” Dakle, komentar na racije, ubistva, rat, tugu, leševe, migracije, opšti haos. A glumci su tu da ljudima ponude malo lepote kroz literaturu, kroz pozorište i onda se tako združeni bore protiv tog mraka.

Vasilije Šopalović, Jelisaveta Protić, Filip Trnavac, pod senkom crnih zastava u okupiranom Užicu žele da odigraju Šilerove „Razbojnike”. Gde nalazite kopču sa sadašnjim vremenom, budući da je praizvedba ove drame bila 1985. godine?

Praizvedba koju je režirao Dejan Mijač bila je jako uspešna. Veliki je izazov posle takvog uspeha raditi novo čitanje „Šopalovića”. Mi sada pričamo o mraku našeg društva, ali kada pogledate, čitav svet je u mraku. Kako to „beleži” Simović: „Kroz mračne zemlje što sa lanca laju, sa drvenim mačem ću poći na aždaju.” Svet prolazi kroz period koji pomalo liči na predapokaliptično stanje. Sve ovo mi miriše na period u kojem je svet bio pred Drugi svetski rat: populizam, nacionalizam, ratovi, mržnja, bolesti. Verovatno je toga bilo i ranije, ali danas su nam informacije dostupne, sa njima se indukujemo. I naravno, glumci beže u pozorište, iza kulisa, tu imaju svoje sapatnike u publici koja takođe beži u teatar i delimo neku čaroliju, kako je Mira Stupica divno rekla: „Tu je neka svečana sala i i vi u sat i po vremena imate jedan život koji počinje, ima svoju sredinu i kraj.”

Koliko vam muke zadaje Filip Trnavac budući da se kroz likove bavite i sami sobom? Sa kakvim uverenjem igrate Filipa?

Filip mi je jako blizak. To je mlad čovek koji ne želi da poveruje u ovu stvarnost, pa traži izlaz u pozorištu, u literaturi. Na prvi pogled deluje kao da je skrenuo sa uma, kao da nije psihički uravnotežen. Međutim on sve to  svesno radi i odlazi u umetnost, u lepotu. On je izbeglica u teatru, u literaturi, u knjigama traži stvarnost, a kada mu Jelisaveta Protić kaže: „Znam, ali ti stalno bežiš u to. Budi malo ovde sa nama”, Filip joj odgovara: „Ja u tu stvarnost ne mogu da uđem sam. Mogu da uđem jedino sa svojom umetnošću kojoj pripadam.”

Zašto tvrdite da je glumačka igra ponekad istinitija od života?

Zato što glumac traži tu vrstu uzbuđenja, plemenite, lepe istine, koja ima duhovnu satisfakciju i može da vas obogati, koja vas podstiče da date nešto i da vam se to nešto vrati, a što nije materijalno. Mi glumci ne radimo za plate, mi smo misionari. Pozorište je sublimat raznih umetnosti – književnosti, muzike, likovne umetnosti, glume… Dakle, to su sve umetnosti za sebe, ali treba naći put do čoveka. Za mene je muzika najsnažniji pravac. Ništa tako brzo, intenzivno ne dopre do vas kao muzika.

Ljubav prema teatru nasledili ste od roditelja. Ali i ljubav prema poeziji? Koje se mudrosti, pouke Miše Janketića držite? Koji stih vas prati?

„Još mogu poneki osmeh da slažem, poneku sreću da odglumim, još mogu ponešto lepo da kažem, svakom osim sebi”, ovaj stih Vitomira Nikolića mi je jedan od omiljenih. Volim Miku Antića, Branu Petrovića, Milenu Marković, Marka Tomaša… Miša je bio intelektualac. Za sebe to ne mogu da kažem, zato neprestano radim na sebi. Glumci su danas poluintelektualci, to je gore nego da niste intelektualac. Znaju o svemu pomalo, a nekada su glumci bili obrazovani, načitani pojedinci koji su negovali sebe kroz čitanje. Kada je moj otac bio mlad, pričao nam je kako se njih desetak prijatelja nađu u nekoj kafani, skupe novac da kupe knjigu koja bude po dva dana kod svakoga od njih, pa se posle ponovo okupe da učestvuju u analizi tog dela. Tako su radili na sebi, a toga danas više nema. Vrlina na koju mi je posebno ukazivao Miša, a koja je tako zaboravljena kod nas jeste: dobrota. Kod nas je dobar glup. Nisam uvek dobar, ali se trudim da istrajem na tom putu.

Koji je to cilj koji opravdava sredstva

U filmu „Dara iz Jasenovca” Predraga Antonijevića tumačite Vjekoslava Maksu Luburića, upravnika logora u Jasenovcu. Koje dileme i pitanja vam ovaj lik nameće?

Kako neko iz uverenja može da učini takve stravične zločine? Koji je to cilj koji opravdava sredstva? To pitanje se nudi i u romanu „Zločin i kazna”. Koja je to ideja zbog koje bih ubio? Meni se čini nijedna. Ne mogu da poverujem u misao da ubijem bilo kog čoveka. I ne samo to. Proučavajući Luburića imao sam obilje dokumenata, njegov život, sve što su istoričari beležili. Najjači utisak na mene ostavio je audio-snimak njegovog govora u Španiji iz 1968, godinu dana pre nego što će ga držana bezbednost Jugoslavije ubiti. Taj snimak svedoči mnogo o Luburiću koji je govorio nekoliko jezika, bio zavodljiv, privlačan ženama. Ali, zločine, kakve je on počinio, može da uradi samo psihopata. Psihopata koristi prijateljstvo, glumi empatiju i to fantastično. Kada ostvari svoj cilj tog svog prijatelja uništi, prekriži, ubije. A Luburić je sinonim svega toga.