„Groblje imperija” progutalo i Ameriku

Ono što polupaš odmah plati i nosi jer sad je tvoje. To upozorenje trgovaca trapavim mušterijama su generali SAD citirali mnogo puta tokom njenog bezmalo dvodecenijskog „rata protiv terora” da bi opravdali to što američke trupe ostaju u Avganistanu i Iraku uprkos tome što od njih nikako da izgrade funkcionalne države.

Po avganistanskoj „radnji” su se Amerikanci majali nepunih 19 godina, krpeći i ponovo razbijajući sve što njeni starosedeoci i SSSR prethodno nisu već razbili u bezbrojne komadiće, i sad idu kući ostavljajući za sobom potpuni nered. Spremni da ga uvećaju su i dva politička klana koja za sebe traže vlasništvo nad tom porodičnom „firmom” i koje će malo šta sprečavati da u nekoj narednoj rundi bratoubilačkog rata, kakav Avganistanci previše dobro poznaju, ne skoče da jedni drugima čupaju grkljane. A neće ni proći mnogo vremena pre nego što Rusija, Kina i Iran pokušaju da još dublje nego sad zariju svoje zube u tu avganistansku kosku koja se za Amerikance pokazala previše tvrdom.

S avganistanskog fronta, prvog u „ratu protiv terora” i onog na kojem se zadržala najduže u svojoj istoriji, američka armija se ne povlači posramljena kao sovjetska, ali nije na njemu bila u stanju izboriti se za dokaz da je, kao najrazornija vojna sila koja se ikad pojavila na svetu, suštinski bolja od ostalih koje su tokom vekova bivale prinuđenima da kapituliraju na tom čuvenom „groblju imperija”.

Proglasili su Bela kuća i Pentagon vojne pobede i nad Al Kaidom, kojoj su avganistanski talibani pružili utočište iz kojeg je Osama bin Laden isplanirao napad na SAD jedanaestog septembra, i nad njenom drugom generacijom, Islamskom državom. Međutim, u potpunost tog trijumfa ne veruje niko, ponajmanje oni preživeli članovi tih terorističkih organizacija koji se i dalje kriju, pa i operišu po Bliskom istoku i drugde u Aziji i Africi, snevajući i udare na Ameriku i Evropu. Njihov džihad je usporen, ali mu kraj nije došao. U najgorem slučaju, nastaviće ga, s bojnim pokličima u kojima će imena tih prethodnika spominjati kao pale „mučenike”, neka treća generacija ekstremnih islamista.

Ako budu poštovali sporazum s Amerikancima, talibani će u zamenu za povlačenje svih stranih vojnika iz Avganistana u narednih 14 meseci – na vrhuncu invazije bilo ih je 150.000, danas oko 10.000 – garantovati to da više neće štititi ili pomagati bilo koga ko bi kovao planove za napade na SAD i njihove saveznike. Jednom radikalnom islamističkom pokretu, kakav već talibani jesu, neće biti lako da ne održava veze apsolutno ni s kim kome na srcu, makar za neki nedefinisan trenutak u budućnosti, ne bi bila i želja da zgromi „nevernike”. Takvo ustezanje talibanima će biti utoliko teže što oni nisu potpuno monolitna grupa nego su podložni frakcionašenju kao i sve ostalo u avganistanskom društvu. I samo jedna njihova grupa biće dovoljna da sporazum potkopa.

Tek će u tom slučaju američki podbačaj u Avganistanu biti doveden do kraja, kao da o njemu već ne svedoči i trošak od dve hiljade milijardi dolara na taj rat, kako se navodi u najpesimističnijim procenama, uz gubitak 3.500 vojnika i civilnih podugovarača, da se ne računa poginulo domaće stanovništvo, ono što je palo pod oružjem ili kao kolateralna šteta: ukupan broj žrtava kreće se oko 150.000 ljudi. Nesrećna posledica po američku i svetsku demokratiju jeste i to što je odobrenje Kongresa SAD za rat u Avganistanu pravničkom akrobatikom poslužilo kao osnov za intervencije protiv džihadista u raznim zemljama. Time je stvoren legalni presedan za najmoćniju globalnu silu i samoproklamovani „svetionik” ljudskih prava i sloboda da vodi beskonačan rat na stranim teritorijama bez nedvosmislene zakonske podloge i jasnog cilja.

Avganistanu pak ostaje ionako oduvek siromašna, sad i temeljno razorena zemlja koju valja da obnavljaju međusobno posvađani političari, koji ne mogu da se slože ni oko rezultata već drugih predsedničkih izbora zaredom nego su za danas najavili dve paralelne predsedničke inauguracije. Na iduće izbore izaći će, valjda, i predstavnici talibana, još punih oružja, da se odmeravaju s onima koje smatraju izdajnicima i vere i nacije. Mir će čuvati vojska koja se, uprkos obuci pod paskom Amerikanaca, raspadala pred svakim žešćim naletom neprijatelja tokom ovog rata. Na kraju je talibanima prepustila gotovo polovinu avganistanskih okruga, zapravo dobar deo celokupnog ruralnog zaleđa, jedva kontrolišući samo veće gradove, i u njima izložena stalnim terorističkim napadima koje nije bila kadra da spreči.

Kako će zapravo izgledati konačni mirovni sporazum u Avganistanu, treba da u direktnim pregovorima odrede političari i talibani. Ako se za to uopšte pokažu sposobnima, neminovni ustupci talibanima mogu biti pogubni već i po slobode običnih Avganistanaca, naročito žena. Vlast u kojoj bi učestvovali talibani, čak i ako ne bi ponovo, kao što su to oni uradili kad su pobedili u građanskom ratu devedesetih godina, svojevoljno izolovala zemlju, ne bi ni ohrabrivala investitore da otpočnu bilo kakav posao u Avganistanu, kojem je svaki priliv novca očajnički potreban.

U tome mu može pomoći Indija, koja želi da iskoristi Avganistan za svoj trgovački koridor preko kojeg bi lakše izvozila svoju robu ka zapadu. Samo još da neka buduća vlast čiji bi deo činili i talibanski islamisti pristane na glatku saradnju s Indijom, koju muslimanske zemlje optužuju da sve gore tretira svoju islamsku manjinu i da su nedavni neredi u Nju Delhiju označili tačku na kojoj se njihova diskriminacija pretvorila u otvoreni pogrom.

Iz istog razloga i Kina ima razloga da nervozno gleda na uspon talibana, koliko god da joj odgovara uzmicanje Amerikanaca iz jedne zemlje s kojom se graniči. Ta blizina ne pogoduje kineskom trgovačkom koridoru, Novom putu svile, za koji vlasti u Pekingu tvrde da je, zajedno s ukupnom bezbednošću države kojom upravljaju, ugrožen separatizmom muslimanske manjine i islamističkim radikalizmom. Stoga je Kina u poslednjih nekoliko godina pokušavala da posreduje između vlasti u Kabulu i talibana, drugim rečima: da uspostavi odnose s islamistima jer već se videlo da se oni pretvaraju u neizbežnog partnera. Time je Kina navukla sebi na vrat i prigovore Vašingtona da šuruje s teroristima, zaoštrene i zbog nepotvrđenih navoda da planira otvaranje svoje vojne baze u Avganistanu.

Slično su se Amerikanci postavili prema nastojanjima Rusije da pokrene paralelan mirovni proces u Avganistanu, od kojeg je deli samo pojas bivših, većinski muslimanskih republika SSSR-a. SAD su i Ruse, zabrinute zbog islamističkih pokreta praktično na njihovom pragu u srednjoj Aziji, optužili da sarađuju s talibanima kako bi njima naškodili. Takve tajne kalkulacije je Amerika prebacila i Iranu, još jednoj azijskoj sili s kojom su u neprijateljskim odnosima i koja se graniči s Avganistanom, na svoju nesreću budući da je ultrakonzervativni sunitski radikalizam talibana nespojiv s iranskim šiitizmom i njegovim „revolucionarnim” pretenzijama.

A možda se i SAD vrate, makar poslovno, po deo ogromnih avganistanskih rezervi minerala, za koje je, prema letošnjem pisanju „Njujork tajmsa”, zainteresovanost iskazao Tramp, željan i toga da udari na monopol koji su Kinezi maltene uspostavili na globalnom tržištu tog resursa. U tome bi mu, izgleda, rado pomagao Stiven Fajnberg, njegov veliki donator i vlasnik „Dajnkorp internešenela”, čuvene plaćeničke vojske, za koju je lobirao da bude angažovana i u Avganistanu. Kini bi Tramp naškodio pomažući i projekte koje njen drugi rival, Indija, planira u Avganistanu.

Možda još mnogim narednim generacijama svojih ljudi, kao i onima koje ga nastanjuju u poslednje četiri decenije, Avganistan neće imati mnogo šta da ponudi, ali je i dalje idealan ne samo za zakulisne šeme Pakistana, čija „država u državi” navodno ne prestaje da rovari po svom severozapadnom susedu, nego i spletke većih sila. U tim uslovima, za istinski mir Avganistanu neće biti lako da se izbori.