„Гробље империја” прогутало и Америку

Оно што полупаш одмах плати и носи јер сад је твоје. То упозорење трговаца трапавим муштеријама су генерали САД цитирали много пута током њеног безмало дводеценијског „рата против терора” да би оправдали то што америчке трупе остају у Авганистану и Ираку упркос томе што од њих никако да изграде функционалне државе.

По авганистанској „радњи” су се Американци мајали непуних 19 година, крпећи и поново разбијајући све што њени староседеоци и СССР претходно нису већ разбили у безбројне комадиће, и сад иду кући остављајући за собом потпуни неред. Спремни да га увећају су и два политичка клана која за себе траже власништво над том породичном „фирмом” и које ће мало шта спречавати да у некој наредној рунди братоубилачког рата, какав Авганистанци превише добро познају, не скоче да једни другима чупају гркљане. А неће ни проћи много времена пре него што Русија, Кина и Иран покушају да још дубље него сад зарију своје зубе у ту авганистанску коску која се за Американце показала превише тврдом.

С авганистанског фронта, првог у „рату против терора” и оног на којем се задржала најдуже у својој историји, америчка армија се не повлачи посрамљена као совјетска, али није на њему била у стању изборити се за доказ да је, као најразорнија војна сила која се икад појавила на свету, суштински боља од осталих које су током векова бивале принуђенима да капитулирају на том чувеном „гробљу империја”.

Прогласили су Бела кућа и Пентагон војне победе и над Ал Каидом, којој су авганистански талибани пружили уточиште из којег је Осама бин Ладен испланирао напад на САД једанаестог септембра, и над њеном другом генерацијом, Исламском државом. Међутим, у потпуност тог тријумфа не верује нико, понајмање они преживели чланови тих терористичких организација који се и даље крију, па и оперишу по Блиском истоку и другде у Азији и Африци, сневајући и ударе на Америку и Европу. Њихов џихад је успорен, али му крај није дошао. У најгорем случају, наставиће га, с бојним покличима у којима ће имена тих претходника спомињати као пале „мученике”, нека трећа генерација екстремних исламиста.

Ако буду поштовали споразум с Американцима, талибани ће у замену за повлачење свих страних војника из Авганистана у наредних 14 месеци – на врхунцу инвазије било их је 150.000, данас око 10.000 – гарантовати то да више неће штитити или помагати било кога ко би ковао планове за нападе на САД и њихове савезнике. Једном радикалном исламистичком покрету, какав већ талибани јесу, неће бити лако да не одржава везе апсолутно ни с ким коме на срцу, макар за неки недефинисан тренутак у будућности, не би била и жеља да згроми „невернике”. Такво устезање талибанима ће бити утолико теже што они нису потпуно монолитна група него су подложни фракционашењу као и све остало у авганистанском друштву. И само једна њихова група биће довољна да споразум поткопа.

Тек ће у том случају амерички подбачај у Авганистану бити доведен до краја, као да о њему већ не сведочи и трошак од две хиљаде милијарди долара на тај рат, како се наводи у најпесимистичнијим проценама, уз губитак 3.500 војника и цивилних подуговарача, да се не рачуна погинуло домаће становништво, оно што је пало под оружјем или као колатерална штета: укупан број жртава креће се око 150.000 људи. Несрећна последица по америчку и светску демократију јесте и то што је одобрење Конгреса САД за рат у Авганистану правничком акробатиком послужило као основ за интервенције против џихадиста у разним земљама. Тиме је створен легални преседан за најмоћнију глобалну силу и самопрокламовани „светионик” људских права и слобода да води бесконачан рат на страним територијама без недвосмислене законске подлоге и јасног циља.

Авганистану пак остаје ионако одувек сиромашна, сад и темељно разорена земља коју ваља да обнављају међусобно посвађани политичари, који не могу да се сложе ни око резултата већ других председничких избора заредом него су за данас најавили две паралелне председничке инаугурације. На идуће изборе изаћи ће, ваљда, и представници талибана, још пуних оружја, да се одмеравају с онима које сматрају издајницима и вере и нације. Мир ће чувати војска која се, упркос обуци под паском Американаца, распадала пред сваким жешћим налетом непријатеља током овог рата. На крају је талибанима препустила готово половину авганистанских округа, заправо добар део целокупног руралног залеђа, једва контролишући само веће градове, и у њима изложена сталним терористичким нападима које није била кадра да спречи.

Како ће заправо изгледати коначни мировни споразум у Авганистану, треба да у директним преговорима одреде политичари и талибани. Ако се за то уопште покажу способнима, неминовни уступци талибанима могу бити погубни већ и по слободе обичних Авганистанаца, нарочито жена. Власт у којој би учествовали талибани, чак и ако не би поново, као што су то они урадили кад су победили у грађанском рату деведесетих година, својевољно изоловала земљу, не би ни охрабривала инвеститоре да отпочну било какав посао у Авганистану, којем је сваки прилив новца очајнички потребан.

У томе му може помоћи Индија, која жели да искористи Авганистан за свој трговачки коридор преко којег би лакше извозила своју робу ка западу. Само још да нека будућа власт чији би део чинили и талибански исламисти пристане на глатку сарадњу с Индијом, коју муслиманске земље оптужују да све горе третира своју исламску мањину и да су недавни нереди у Њу Делхију означили тачку на којој се њихова дискриминација претворила у отворени погром.

Из истог разлога и Кина има разлога да нервозно гледа на успон талибана, колико год да јој одговара узмицање Американаца из једне земље с којом се граничи. Та близина не погодује кинеском трговачком коридору, Новом путу свиле, за који власти у Пекингу тврде да је, заједно с укупном безбедношћу државе којом управљају, угрожен сепаратизмом муслиманске мањине и исламистичким радикализмом. Стога је Кина у последњих неколико година покушавала да посредује између власти у Кабулу и талибана, другим речима: да успостави односе с исламистима јер већ се видело да се они претварају у неизбежног партнера. Тиме је Кина навукла себи на врат и приговоре Вашингтона да шурује с терористима, заоштрене и због непотврђених навода да планира отварање своје војне базе у Авганистану.

Слично су се Американци поставили према настојањима Русије да покрене паралелан мировни процес у Авганистану, од којег је дели само појас бивших, већински муслиманских република СССР-а. САД су и Русе, забринуте због исламистичких покрета практично на њиховом прагу у средњој Азији, оптужили да сарађују с талибанима како би њима нашкодили. Такве тајне калкулације је Америка пребацила и Ирану, још једној азијској сили с којом су у непријатељским односима и која се граничи с Авганистаном, на своју несрећу будући да је ултраконзервативни сунитски радикализам талибана неспојив с иранским шиитизмом и његовим „револуционарним” претензијама.

А можда се и САД врате, макар пословно, по део огромних авганистанских резерви минерала, за које је, према летошњем писању „Њујорк тајмса”, заинтересованост исказао Трамп, жељан и тога да удари на монопол који су Кинези малтене успоставили на глобалном тржишту тог ресурса. У томе би му, изгледа, радо помагао Стивен Фајнберг, његов велики донатор и власник „Дајнкорп интернешенела”, чувене плаћеничке војске, за коју је лобирао да буде ангажована и у Авганистану. Кини би Трамп нашкодио помажући и пројекте које њен други ривал, Индија, планира у Авганистану.

Можда још многим наредним генерацијама својих људи, као и онима које га настањују у последње четири деценије, Авганистан неће имати много шта да понуди, али је и даље идеалан не само за закулисне шеме Пакистана, чија „држава у држави” наводно не престаје да ровари по свом северозападном суседу, него и сплетке већих сила. У тим условима, за истински мир Авганистану неће бити лако да се избори.