Kada se uvodi vanredno stanje i šta ono znači

Vanredno stanje proglašava se kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana, propisuje član 200 Ustava Republike Srbije. Ako Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, onda odluku o proglašenju vanrednog stanja donose zajedno predsednik republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik vlade. U tom slučaju vlada donosi uredbu kojom propisuje mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava, uz supotpis predsednika republike.

Te mere važe najduže 90 dana, isto kao i odluka o vanrednom stanju. Kada taj rok istekne, Narodna skupština može produžiti odluku o vanrednom stanju i obnoviti mere za još 90 dana, većinom glasova od ukupnog broja narodnih poslanika.

– U ovom trenutku može se smatrati da Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane jer to podrazumeva da se okupi 250 narodnih poslanika u zatvorenom prostoru. Zbog hitnosti situacije i opasnosti od širenja zaraze, s obzirom na to da je proglašena pandemija, nema smisla čekati da se sastane Narodna skupština i da narodni poslanici raspravljaju i iznose različita mišljenja. Ustav predviđa da odluku o proglašenju vanrednog stanja mogu doneti predsednik republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik vlade – kaže za „Politiku” dr Vladan Petrov, redovni profesor ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu i sudija Ustavnog suda.

Kada je reč o ograničenju ljudskih i manjinskih prava u vanrednom stanju, profesor ističe da je reč o ograničenjima koja su u funkciji ostvarivanja tih prava u datim okolnostima, odnosno u najboljem interesu svih građana Srbije.

„Po proglašenju vanrednog ili ratnog stanja, dozvoljena su odstupanja od ljudskih i manjinskih prava zajamčenih Ustavom, i to samo u obimu u kojem je to neophodno. Mere odstupanja ne smeju da dovedu do razlikovanja na osnovu rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili društvenog porekla”, propisuje član 202 Ustava Srbije.

Uredbom će, dakle, biti precizno određene konkretne mere, a Ustav taksativno navodi koje mere odstupanja „ni u kom slučaju nisu dozvoljene” u pogledu prava zajamčenih Ustavom. To su najpre pravo na život, ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, zatim pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, zabrana ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada, kao i prava koja imaju lica lišena slobode.

Međutim, ljudsko pravo na slobodu i bezbednost, iz člana 27 Ustava, može biti ograničeno, isto kao i pravo na slobodu kretanja.

„Sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu se ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije”, navodi se u članu 39, stav 2 Ustava Srbije.

Kada je reč o slobodi medija, pravu na obaveštenost i slobodi okupljanja ona mogu biti ograničena, ali samo u meri u kojoj je to neophodno.

– Sloboda kretanja neće biti prepuštena slobodnom odlučivanju građana, ali će njeno ograničavanje biti u njihovom interesu. Imajući u vidu naš nivo samodiscipline, opšte i zdravstvene kulture, za sprečavanje širenja virusa korona bilo bi bolje da država preduzme strože mere koje će uspostaviti red i disciplinu u interesu svih građana. Na primer, ukoliko je merama propisana zabrana ulaska u kafić ili restoran to znači da pripadnik vojske može da vas spreči da uđete u kafić jer ne možete svoje pravo na slobodu kretanja da ostvarujete tako što ćete ugrožavati prava i interese drugih građana – objašnjava dr Petrov.

On ističe da građani ne treba da budu uplašeni jer strože mere treba da obezbede da se u okolnostima opasnosti za zdravlje ponašamo u našem najboljem interesu i interesu drugih i da izbegnemo nered i paniku.

Kada je reč o ograničenju slobode medija, profesor pretpostavlja da mogu biti donete mere koje će obezbediti da mediji pružaju javnosti samo tačne i pravovremene informacije i sprečiti ih da iznose neistine i laži.

– Moguća su ograničenja koja će obezbediti da mediji ne iznose neproverene priče već samo zvanična saopštenja, kako se ne bi desilo da o virusu korona i njegovom širenju priča svako šta god hoće – kaže dr Petrov.

Napominje, međutim, da ne treba praviti nikakvu paralelu između ove situacije s primerima iz vanrednog stanja koje je bilo uvedeno u martu 2003. godine, posle ubistva premijera dr Zorana Đinđića.

Podsetimo, 12. marta 2003. godine u 18 časova vanredno stanje u Srbiji proglasila je tadašnji vršilac dužnosti predsednika države Nataša Mićić, na predlog Vlade, „s ciljem da se očuva bezbednost ljudi i imovine i sprovede odlučan obračun državnih organa s organizovanim kriminalom”.

Po tadašnjem Ustavu, iz 1990. godine, vanredno stanje je mogao da proglasi predsednik države na predlog vlade. Po sada važećem Ustavu iz 2006. godine, vanredno stanje proglašava Narodna skupština, a ukoliko ona nije u mogućnosti da se sastane, onda odluku donose zajedno predsednici republike, Narodne skupštine i vlade, pod istim uslovima kao i Narodna skupština.

Ipak, Ustav propisuje da je u takvoj situaciji vlada dužna da uredbu o merama odstupanja od ljudskih i manjinskih prava podnese na potvrdu Narodnoj skupštini u roku od 48 sati od njenog donošenja, odnosno čim Narodna skupština bude u mogućnosti da se sastane.

„U suprotnom, mere odstupanja prestaju da važe 24 sata od početka prve sednice Narodne skupštine održane po proglašenju vanrednog stanja”, navodi Ustav. Za vreme vanrednog stanja, Narodna skupština se sastaje bez posebnog poziva i ne može biti raspuštena.

Razlika između vanrednog stanja i vanredne situacije

– Vanredna situacija regulisana je posebnim zakonom, dok je vanredno stanje ustavna kategorija i podrazumeva poseban režim zbog opasnosti većeg intenziteta za državu i građane. Kod vanrednih situacija, kao što su požari i poplave, akcenat je na saniranju posledica i tada se ne ograničavaju pojedina ljudska prava i slobode. U vanrednom stanju preduzimaju se mere koje se bave i uzrocima i posledicama i njima mogu biti ograničena pojedina ljudska prava – objasnio je profesor dr Vladan Petrov.

Podseća da je vanredna situacija u Srbiji bila proglašena tokom poplava 2014. godine. Iako je i tada postojala ugroženost građana, posebne mere u toku vanredne situacije podrazumevale su drugačiji režim rada državnih organa. Ako su oni u nemogućnosti da funkcionišu, tada se govori o upotrebi vojske u civilne svrhe.