Mala korist od zabrane prilaska žrtvi

Neumoljiva statistika beleži u januaru ove godine 1.750 slučajeva nasilja u porodici i ti najnoviji podaci Ministarstva pravde pokazuju da su u tri četvrtine slučajeva žrtve bile žene. Službenici ovog ministarstva ističu da je od početka primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, koji je stupio na snagu 1. juna 2017, do kraja januara ove godine, razmotreno više od 132.600 slučajeva porodičnog nasilja. U istom periodu izrečeno je 46.690 predloga za produženje hitne mere od strane nadležnih tužilaštava, a sudovi su usvojili te predloge u skoro 80 odsto slučajeva.

Analizom podataka nadležnih institucija takođe se može videti da se broj podnetih predloga za produženje hitne mere iz godine u godinu povećava. Tako je u trećoj godini primene zakona taj broj za 1.460 predloga veći u odnosu na drugu godinu i za čak 3.101 predlog veći u odnosu na prvu godinu sprovođenja zakona. A to, prema tumačenju Ministarstva pravde, ukazuje da institucije reaguju na prijavljeno nasilje.

Komentarišući najnovije podatke, predstavnica Autonomnog ženskog centra Vanja Macanović ističe da jedino ohrabruje broj izrečenih hitnih mera, jer to znači da policija u najvećem broju slučajeva shvata ozbiljnost situacije i udaljava nasilnika na 48 sati iz kuće. Međutim, greške u koracima nastaju kasnije, kada se previdi činjenica da nasilnik ima „istoriju” nasilnog ponašanja, odnosno kriminalnu prošlost ili nelegalno poseduje oružje. To je od početka godine do sada životom platilo pet žena.

– Zabrana prilaska žrtvi neće sprečiti dugogodišnje učinioce nasilja u porodici da ostvare svoje zle namere. Pogotovo ako su bili krivično osuđivani, patološki su ljubomorni, prete ubistvom ili samoubistvom, imaju oružje, proganjaju svoju žrtvu i plaši ih se okolina – oni istrajavaju u tome da ubiju onoga kome su „presudili”. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici može se primeniti u onim slučajevima kada je nasilje ređe i slabije, to jest kada nasilnik prvi put digne ruku na nekog člana porodice. Kada se ima u vidu okoreli nasilnik i kada je policiji i tužilaštvu poznato da su članovi porodice već prijavljivali nasilje, zabrana prilaska žrtvi i udaljenje nasilnika iz stana jednostavno neće sprečiti nasilnika. U slučajevima ponavljanog nasilja, jednostavno se mora odrediti zadržavanje u pritvoru – upozorava Vanja Macanović.

Zbog loše procene rizika, bivši suprug šezdesetogodišnje Desanke M. iz Pančeva nije ostao u pritvoru, već mu je izrečena samo hitna mera zabrane prilaska žrtvi. On je svoju bivšu suprugu danima čekao da izađe iz Sigurne ženske kuće i ubio ju je na autobuskoj stanici, naočigled brojnih prolaznika. Identičan propust je učinjen prošle godine u Novom Sadu kada je muškarac kome je bila izrečena hitna mera zabrane prilaska žrtvi zbog nasilja u porodici ubio bivšu suprugu i njene roditelje.

– Kada žena prijavi da ju je nasilnik davio u žaru svađe, to mora da upali signalnu lampicu, jer nakon davljenja nasilje često eskalira i završi se fatalno. Osim toga, moraju se ozbiljno shvatiti pretnje nasilnika da će izvršiti suicid, jer to obično znači da će ženi prethodno presuditi – zaključuje naša sagovornica, koja podseća da je tokom prethodne godine 28 žena ubijeno u porodičnom nasilju.

Rezultati istraživanja koje je finansirala EU, a sprovela misija OEBS-a u našoj zemlji, govore da nasilje pogađa žene svih godišta i da visina ličnih primanja i mesto stanovanja ne igraju ulogu. Petina žena koja je učestvovala u ovoj studiji izjavila je da je iskusila fizičko ili seksualno nasilje od strane partnera ili nekog drugog muškarca nakon svoje 15. godine, a dve od pet ispitanih žena navele su da su doživele seksualno uznemiravanje.

Ako je suditi prema rezultatima ovog istraživanja, policija se retko mešala u incidente fizičkog nasilja, što je razumljivo ako se ima na umu da je trećina žena izjavila da je „nasilje u porodici privatna stvar”. I ako su upoznate sa radom nevladinih organizacija koje pomažu žrtvama nasilja, njima se žene obično ne obraćaju za pomoć prvima.

Osim toga, više od četvrtine ispitanica izjavilo je da lično poznaje neku žensku osobu iz porodice i kruga prijatelja koja je bila izložena nasilju. Prema istom istraživanju, nakon najtežeg fizičkog (i)li seksualnog nasilja, samo tri odsto žrtava kontaktiralo je sa ženskom sigurnom kućom, a samo jedan odsto žena se obratilo nekoj organizaciji za podršku žrtvama.