Globalizacija u doba korone

Globalizacija je, nesumnjivo, doprinela brzom širenju virusa korona. Nekada su bili potrebni meseci, pa i godine, da se virusi rašire planetarno, ovaj je zahvaljujući intenzivnoj globalnoj povezanosti za manje od mesec dana dospeo na svaki kontinent.

Obrnuto ne važi. Virus korona je usporio i doveo u pitanje globalizaciju kakvu poznajemo. Tačnije, globalizacija je dovedena u pitanje društvenim odgovorom na širenje zaraze. Da je samo do virusa, njegovo nesmetano delovanje bi ojačalo neoliberalnu globalizaciju tako što bi desetkovalo svetsko stanovništvo – prvenstveno bolesne i stare koji neproduktivno opterećuju budžete. Srećom, javno mnjenje – od koga zavise demokratske vlade – još je dominantno okrenuto humanim vrednostima, pa je globalizacija ostala u drugom planu.

Upravo mere nacionalnih vlada dovele su u pitanje dosadašnji tok globalizacije. Otuda se postavljaju dva ključna pitanja. Prvo, da li aktuelni odgovor na pandemiju može dugoročno ugroziti globalizaciju. Drugo, kakve će posledice ostaviti na globalne ekonomske  i političke tokove.

Radikalni rezovi koje su vlade sprovele u cilju onemogućavanja fizičkog kontakata među ljudima usporavaju širenje zaraze, ali istovremeno prekidaju i ekonomske lance koji su niti od kojih je satkana globalizacija. Posmatrajući samo domaće kompanije koje su tek minijaturni segment globalne ekonomije vidimo da su njihovi glavni problemi vezani za transport, prekidanje kreditnih linija, platne tokove, organizovanje radnog procesa, zabranu izvoza gotovih proizvoda, nemogućnost nabavke sirovina i s tim povezan pad proizvodnje koji može uticati na porast nezaposlenosti, pa čak i kolaps i propast nekih od njih.

U globalnim razmerama problemi su srazmerno veći. S jedne strane, ovakve okolnosti otežavaju funkcionisanje globalno umreženih proizvođača koji posluju na postfordističkim principima zbog čega trpi proizvodnja kompleksnih finalnih proizvoda. S druge strane, koncentracija proizvodnje u pojedinim regionima i zemljama u ovakvim uslovima dovodi do nestašice različitih – neretko vitalnih i deficitarnih proizvoda u zavisnim zemljama. Problem ne olakšava sebičnost nacionalnih vlada koje u cilju zadovoljenja potreba sopstvene populacije suspenduju solidarnost koja proističe iz različitih ugovora. Mada očekivana, ovakva reakcija potkopava poverenje koje je neophodno za uspešno globalno poslovanje. To će u budućnosti verovatno uticati na redefinisanje ekonomskih strategija, pa se zemlje više neće voditi samo ekonomskom logikom, već će se truditi da obezbede više samodovoljnosti ili bar višestrukost izvora snabdevanja. Tome će doprineti i jačanju pozicije onih političkih aktera koji se od ranije, iz različitih razloga, zalažu za obuzdavanje globalizacije i jačanje  ekonomskog suvereniteta nacionalnih država.

To svakako ne znači slom globalizacije jer ona ne može biti prekinuta bez dramatične promene čitavog ekonomskog sistema. Ipak, sadašnje iskustvo je pokazalo da ona ne funkcioniše u kriznim vremenima pa će verovatno u budućnosti biti  usporena i preispitana. U svakom slučaju, svuda u svetu se mogu očekivati snažniji zahtevi za većom ulogom neekonomskih činilaca pri izboru poslovnih partnera i uspostavljanja ekonomsko-političkih odnosa.

Ukoliko se ispostavi da je ovaj zaključak tačan, sledi da će najviše štete od ove pandemije imati one zemlje koje su imale najviše koristi od dosadašnje globalizacije. To je na prvom mestu Kina koja u ovom trenutku stvara petinu svetskog bruto domaćeg proizvoda. Mada se Kina svesrdno trudila da očuva poverenje svojih inostranih partnera, ni ona u vreme korone nije mogla da na uobičajen način zadovolji njihova ekonomska očekivanja. Zato je Kini bilo veoma važno da brzo zaustavi epidemiju. Međutim, istovremeno sa usporavanjem u Kini, bolest je prerasla u pandemiju na svetskom nivou. SAD i EU su uvele radikalnu izolaciju pa je agonija globalizacije produžena za još par meseci. Prva, već očigledna posledica na makronivou je neplanirano usporavanje kineskog ekonomskog rasta. Još uvek je nejasno da li će ostale velike zemlje, pre svega SAD, uspeti da to iskoriste i ojačaju svoje ekonomske kapacitete, ili će, nasuprot tome, postati i finansijski zavisne od Kine.

U svakom slučaju, kao i posle svake ekonomske krize, na mezonivou, doći će do propasti manjih kompanija i jačanja većih koje će preuzeti njihov deo kolača. Krize najčešće za posledicu imaju koncentracije bogatstva u rukama moćnih. Tako je nakon krize iz 2008. ukupan broj milionera na svetu smanjen, ali se istovremeno povećao broj milijardera.

Najzad, ova situacija mogla bi, na mikronivou, pokazati koliko je efikasan i održiv „rad od kuće”. Ako se ima u vidu da je „onlajn rad” samo drugi naziv za celodnevno – manje ili više fleksibilno – radno vreme, onda bi negativni finansijski efekti ove pandemije za mnoge kompanije mogli biti brzo i višestruko nadoknađeni, a obrasci rada dugoročno promenjeni.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beograd

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista