Глобализација у доба короне

Глобализација је, несумњиво, допринела брзом ширењу вируса корона. Некада су били потребни месеци, па и године, да се вируси рашире планетарно, овај је захваљујући интензивној глобалној повезаности за мање од месец дана доспео на сваки континент.

Обрнуто не важи. Вирус корона је успорио и довео у питање глобализацију какву познајемо. Тачније, глобализација је доведена у питање друштвеним одговором на ширење заразе. Да је само до вируса, његово несметано деловање би ојачало неолибералну глобализацију тако што би десетковало светско становништво – првенствено болесне и старе који непродуктивно оптерећују буџете. Срећом, јавно мњење – од кога зависе демократске владе – још је доминантно окренуто хуманим вредностима, па је глобализација остала у другом плану.

Управо мере националних влада довеле су у питање досадашњи ток глобализације. Отуда се постављају два кључна питања. Прво, да ли актуелни одговор на пандемију може дугорочно угрозити глобализацију. Друго, какве ће последице оставити на глобалне економске  и политичке токове.

Радикални резови које су владе спровеле у циљу онемогућавања физичког контаката међу људима успоравају ширење заразе, али истовремено прекидају и економске ланце који су нити од којих је саткана глобализација. Посматрајући само домаће компаније које су тек минијатурни сегмент глобалне економије видимо да су њихови главни проблеми везани за транспорт, прекидање кредитних линија, платне токове, организовање радног процеса, забрану извоза готових производа, немогућност набавке сировина и с тим повезан пад производње који може утицати на пораст незапослености, па чак и колапс и пропаст неких од њих.

У глобалним размерама проблеми су сразмерно већи. С једне стране, овакве околности отежавају функционисање глобално умрежених произвођача који послују на постфордистичким принципима због чега трпи производња комплексних финалних производа. С друге стране, концентрација производње у појединим регионима и земљама у оваквим условима доводи до несташице различитих – неретко виталних и дефицитарних производа у зависним земљама. Проблем не олакшава себичност националних влада које у циљу задовољења потреба сопствене популације суспендују солидарност која проистиче из различитих уговора. Мада очекивана, оваква реакција поткопава поверење које је неопходно за успешно глобално пословање. То ће у будућности вероватно утицати на редефинисање економских стратегија, па се земље више неће водити само економском логиком, већ ће се трудити да обезбеде више самодовољности или бар вишеструкост извора снабдевања. Томе ће допринети и јачању позиције оних политичких актера који се од раније, из различитих разлога, залажу за обуздавање глобализације и јачање  економског суверенитета националних држава.

То свакако не значи слом глобализације јер она не може бити прекинута без драматичне промене читавог економског система. Ипак, садашње искуство је показало да она не функционише у кризним временима па ће вероватно у будућности бити  успорена и преиспитана. У сваком случају, свуда у свету се могу очекивати снажнији захтеви за већом улогом неекономских чинилаца при избору пословних партнера и успостављања економско-политичких односа.

Уколико се испостави да је овај закључак тачан, следи да ће највише штете од ове пандемије имати оне земље које су имале највише користи од досадашње глобализације. То је на првом месту Кина која у овом тренутку ствара петину светског бруто домаћег производа. Мада се Кина свесрдно трудила да очува поверење својих иностраних партнера, ни она у време короне није могла да на уобичајен начин задовољи њихова економска очекивања. Зато је Кини било веома важно да брзо заустави епидемију. Међутим, истовремено са успоравањем у Кини, болест је прерасла у пандемију на светском нивоу. САД и ЕУ су увеле радикалну изолацију па је агонија глобализације продужена за још пар месеци. Прва, већ очигледна последица на макронивоу је непланирано успоравање кинеског економског раста. Још увек је нејасно да ли ће остале велике земље, пре свега САД, успети да то искористе и ојачају своје економске капацитете, или ће, насупрот томе, постати и финансијски зависне од Кине.

У сваком случају, као и после сваке економске кризе, на мезонивоу, доћи ће до пропасти мањих компанија и јачања већих које ће преузети њихов део колача. Кризе најчешће за последицу имају концентрације богатства у рукама моћних. Тако је након кризе из 2008. укупан број милионера на свету смањен, али се истовремено повећао број милијардера.

Најзад, ова ситуација могла би, на микронивоу, показати колико је ефикасан и одржив „рад од куће”. Ако се има у виду да је „онлајн рад” само други назив за целодневно – мање или више флексибилно – радно време, онда би негативни финансијски ефекти ове пандемије за многе компаније могли бити брзо и вишеструко надокнађени, а обрасци рада дугорочно промењени.

Професор на Филозофском факултету у Београд

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа