Jedinstveno protiv nevidljivog neprijatelja

Niš – U utorak se navršava 21 godina od početka bombardovanja i agresije NATO-a na Srbiju i SR Jugoslaviju. U razgovoru za „Politiku” legendarni komandant Prištinskog korpusa general-pukovnik u penziji Vladimir Lazarević podsetio je na 78 dana stradanja našeg naroda i uporedio situaciju u proleće 1999. godine s današnjom, kada je Srbija na još jednom velikom iskušenju u odbrani od virusa korona. Klub generala i admirala, čiji je Lazarević član, među prvim udruženjima i organizacijama oglasio se bezrezervnom podrškom merama koje preduzima državno rukovodstvo naše zemlje, vanrednom stanju na zaštiti stanovništva.

– I za nas u Srbiji i za većinu zemalja u svetu preteško je voditi borbu protiv nevidljivog neprijatelja. A ovaj virus je zaista neprijatelj. To je pošast koja ne bira koga će napasti, za koju ne postoje granice i ona ne poznaje prepreke i barijere. Ali i takvom neprijatelju možemo se snažno suprotstaviti. Moguće je pre svega dobro se organizovati kako bi se smanjili gubici. Suština je upravo u tome – kakav god da je neprijatelj, kakva god da je nedaća pred nama neophodna je visoka organizovanost države, kao i svih struktura u njoj, sve do lokalnih samouprava i samih građana. Samo tako će na najbolji mogući način biti uspostavljen sistem otpora i potpune odbrane. Mi u ovakvoj situaciji moramo da priznamo da se do sada, kao uostalom ni ceo svet, nismo susretali s ovakvim neprijateljem, čije se karakteristike ne znaju do kraja. Zbog toga izuzetno značajnu ulogu imaju građani svojom samodisciplinom i poštovanjem mera, propisa i postupaka koje naloži pre svega struka, a preko struke državni i svi ostali organi. Tako smo došli do ovog vanrednog stanja, gde država preduzima rigorozne mere da bi jednostavno sprečila sve kontakte i zaustavila širenje virusa na našoj teritoriji, samim tim i gubitke.

Iskusni vojni starešina ističe da svi u Srbiji moraju poštovati novi, stroži režim života u vreme vanrednog stanja koga se bespogovorno svi moraju pridržavati.

Obaveza svih građana je da se samoorganizuju, da shvate koliko je situacija opasna jer smo svedoci da se mere svakodnevno dopunjuju i da su sve oštrije. Zatvaranje naših granica prema susednim državama je pravi dokaz teške situacije u kojoj se nalazimo. Treba shvatiti da je najveće iskušenje za našu zemlju upravo ono što se dogodilo od početka prethodne sedmice skoro do vikenda – da je veliki broj naših državljana iz zemalja zapadne Evrope stigao u Srbiju, a samim tim doneo potencijalnu opasnost. Verovatno je mnogo njih došlo i s konstatovanim virusom, a takve treba i proveriti i sprečiti, odnosno onemogućiti da naprave haos, jer je skoro nemoguće tako veliki broj ljudi pregledati. To je ogroman problem do koga ne bi došlo da su poslušali i prihvatili apel našeg državnog rukovodstva da ne kreću za Srbiju.

U novonastaloj situaciji, ističe Vladimir Lazarević, „dela čine da se veruje rečima, a tih dela zaista ima”.

– U periodu tokom kojeg je došlo do jednog od najvećih iskušenja za našu zemlju, mora da dođe do izražaja ono što je najneophodnije – puno jedinstvo naroda, odnosno čvrsto zajedništvo stanovnika s državnim strukturama, sa svim nadležnim institucijama, organima i službama koje se bore protiv ovog nevidljivog i opasnog neprijatelja. Svakako, neophodan je i najviše se u ovom trenutku mora pokazati, što ja posebno naglašavam kao vojnik, onaj tradicionalni, veliki srpski patriotizam. Nije ovo ratno stanje, ali jeste vanredno. To je samo stepenica niže, koja u drugim situacijama vodi ka ratnom stanju, i mora se najozbiljnije shvatiti jer je ovo u pravom smislu neka vrsta posebnog i specijalnog rata protiv pošasti koja je svuda u svetu gde se pojavila izazvala tragične posledice.

Na šta mislite kada ističete patriotizam?

Kada pominjem patriotizam, a to ne činim bez razloga, smatram da je najneophodnija odgovornost građana prema sebi, prema porodicama i komšijama, prema celoj zajednici, odnosno prema našoj državi. Tu svakako mislim i na dobrotu našeg naroda i naših ljudi, veliku i uvek iskazivanu solidarnost, koja se prema mojim nahođenjima podrazumeva u svim prilikama i nevoljama pa i ovoj, na brižnost jednih prema drugima, nesebičnost koja se u svakom trenutku mora pokazati. Na ovome posebno insistiram jer smo se u sličnoj situaciji našli u proleće pre tačno 21 godine, kada se naše zemlja Srbija i naša tadašnja SR Jugoslavija našla po četvrti put u 20. veku pred izuzetno velikim iskušenjem. Pred jednom takvom silom, što je bio najveći presedan u ljudskoj istoriji, i pred nevidljivim neprijateljem u vazduhu i na nekoliko hiljada kilometara udaljenosti. Svom žestinom i svim sredstvima napadnuta je naša zemlja i ja sada pravim tu paralelu, odnosno kako smo sve to i tada izdržali. Tu tehnički nemoguću misiju... I uspeli smo, često kažem pretekli smo, jer su vojska i policija, naš narod i svi branioci otadžbine bili apsolutno i bez izuzetaka jedinstveni. Uspeli smo zato što je bilo solidarnosti, punog patriotizmom, zajedno s onima koji su imali zadatak da brane državu, i heroizma kakav do tada nije zabeležen. Tako smo i uspeli da sačuvamo i živote, i institucije, i svoju državu.

Da li se može izdvojiti neki od detalja iz 1999. godine koji je sličan današnjim vremenima?

Sećam se svega, ali posebno bih izdvojio maj mesec tokom ratnog stanja i naše natčovečanske borbe da sačuvamo slobodu, kada je u jedom trenutku došlo do velike pometnje u redovima pripadnika naših jedinica, naših brigada na ratištu na KiM. Zbog jedne dezinformacije umalo nije došlo do opšte panike. Bilo je pravilo da i mi u zoni odbrane često, mogu reći i redovno, pratimo izveštaje na televiziji sa svih ratišta, da se stalno i preko medija informišemo o zbivanjima na borbenim linijama, ali i uopšte u državi. To su bili programi emitovani iz studija van zone ratovanja. Dogodilo se da nekoliko dana u tim izveštajima nije bilo na TV snimcima i fotografijama ni komandanta armije, ni komandanta korpusa... To je nekome izvan zone ratovanja bilo dovoljno da napravi konstrukciju kako je navodno general Pavković napustio zonu armije, koja je obuhvatala istočni deo Jugoslavije i celu teritoriju KiM, a da sam ja, u to vreme komandant Prištinskog korpusa, pripremao predaju našeg korpusa NATO agresoru. Saznali smo da je sve poteklo od jednog borca kome je ta dezinformacija javljena od kuće, a on se poverio drugima.

Ne može se rečima opisati kakve su muke bile da dokažemo da smo tu i da su sve naše aktivnosti normalne i redovne, da nastavljamo odbranu zemlje i da smo među svojim vojnicima. Teško je bilo smiriti sve koji su poverovali dezinformaciji jer, priznajem, mnogi su jednom takvom lažnom vešću, i rekao bih lošom komunikacijom, bili uzdrmani, poljuljani... To je razlog da napravim još jednu paralelu sa sadašnjim zbivanjima – u vreme agresije 1999. godine većina od 80.000 pripadnika odbrane na KiM uspevala je da prati s oduševljenjem ona okupljanja, onaj prkos NATO agresoru i sve drugo što se dešava u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i svuda širom Srbije, gde je narod na mostovima i pesmom branio domovinu. To je bila i jedna od najvećih podrški borcima na ratištu. I zamislite kako je sve moglo da se završi da ta dezinformacija nije sasečena u korenu da se ne bi raširila do većih razmera. O tome i danas mora da se povede računa jer svaki pesimizam i defetizam, svako plasiranje laži i izazivanje panike, ili pokušaj da se ospori ispravnost postupaka državnog rukovodstva, gradskih i opštinskih štabova, medicinskih stručnjaka ili zdravstvenih ustanova može da dovede do nesagledivih posledica.

I vaša uloga novinara je ogromna. Nikada nemojte zaboraviti da u svakom trenutku neko sluša vašu vest na radiju ili gleda izveštaj na televiziji, da neko čita vaš tekst u novinama. Nikada to nemojte smetnuti s uma. I da vam se mnogo, možda i bezgranično, veruje, a da vi zbog toga morate biti precizni i tačni. A vaša mala greška i te kako može da dovede do nepoverenja, do remećenja ovakvog života punog strepnji i iščekivanja da se sve dobro završi i prestane vanredno stanje.

Kako ocenjujete u prošlosti iskazano zajedništvo naroda i vojske, odnosno države?

Treba reći da nam je 1999. godine neprestano stizala pošta s pismima i na drugi način upućena podrška, pomoć, pa čak i oprema koja nam je nedostajala. Niko od onih koji su dopremali hranu, cigarete ili opremu nikada nije rekao da pripada nekoj političkoj partiji, niti je od nas bilo ko proveravao zašto je i ko je to prikupljao pomoć za nas. Znali smo, jednostavno, da je to najiskrenije od našeg naroda i našeg državnog rukovodstva, da je to najveći dokaz da su svi uz nas i s nama. Ali i da je to nepobitni dokaz da naši građani znaju da smo na ratištu, u rovu i na borbenim linijama i da radimo ispravnu stvar, da smo, zapravo, svi na istom zadatku odbrane naše suverene zemlje. To je to neraskidivo jedinstvo i zajedništvo koje nam je neophodno i danas i na koje se ni na čas ne sme zaboraviti. Moram da istaknem da u vreme tih ratnih zbivanja, ali i dosta dugo posle toga, nikada i niko nije isticao svoju stranačku pripadnost ni među borcima, ni starešinama, a ponajmanje u komandama brigada, korpusa, armija ili Generalštabu. Jednostavno, u vreme odbrane zemlje od agresora na to se nije ni mislilo. Svi smo bili samo branioci Srbije, kao što i danas svi moramo da branimo Srbiju. Koliko smo svi pre 21 godinu bili solidarni, združeni na jednom zadatku i, ponoviću jedinstveni, a što nam je i danas na svakom koraku u borbi protiv virusa korona neophodno, govori činjenica da se nijednom 1998. i 1999. godine nije dogodilo da je neko od boraca upitao saborca u jedinici koje je vere, koje je nacionalnosti, odakle je...

Mi smo bili, a i danas tako mora da bude, nepokolebljivi u borbi protiv istog neprijatelja i svi isti, svi kao jedan. Nije bilo važno da li je u redovnom sastavu ili među dobrovoljcima neko bio Srbin, a neko Rom ili Mađar, da je bugarske ili neke druge nacionalnosti, Musliman, odnosno kako se to danas kaže Bošnjak, ili Crnogorac... Poštovala se reč komande i komandanata, verovalo se u ono što je plan odbrane, bez pogovora i odbijanja izvršavane su naredbe i zadaci, realizovane sugestije. Postojalo je maksimalno poverenje među pripadnicima vojske i policije, postojalo je poverenje naroda u snage bezbednosti, ali i vojnika i policajaca u svoj narod, a nadasve u državno i vojno rukovodstvo. Pripadnici odbrambenih snaga u jedinicama imali su bezgranično poverenje u komande svojih vojnih formacija, te komande u vojskovođe u korpusu i Trećoj armiji, mi iz korpusa i armije u Generalštab i državno rukovodstvo.

Tako mora da bude i danas, mora se verovati struci pre svega, lekarima, ali i čelnicima lokalnih samouprava i svih organa do samog vrha državnog rukovodstva, imati maksimalno poverenje u ispravnost preduzetih mera na zaštiti građana od nevidljivog neprijatelja.

To jedinstvo iz rata preneto je na posleratno stanje, na obnovu zemlje, donelo je normalan život u celoj našoj zemlji i reći ću nešto što je nepobitno: ako ništa drugo ovaj srpski narod nije do sada naučio kroz svoju istoriju, onda je naučio da u presudnim trenucima i na presudnim iskušenjima mora da bud jedinstven. A evo sada smo ponovo pred jednim velikim ispitom i samo nas briga jednih o drugima, solidarnost, humanost i svakako patriotizam i jedinstvo mogu sačuvati.

Za kraj da li imate neku posebnu poruku?

Svakako. Razmišljam i shvatam da 24. marta nećemo zbog vanrednog stanja kao svih prethodnih godina obeležiti Dan sećanja, odnosno početak agresije na našu zemlju, nećemo biti zajedno u Grdeličkoj klisuri, u Aleksincu, Varvarinu i na mnogim drugim stratištima iz 1999. godine. Ali budimo zajedno u svojim domovima i u mislima na stradale pre 21 godinu, budimo jedinstveni i prave patriote u ovoj odbrani i borbi protiv još jednog nevidljivog protivnika koji se obrušio na sve nas. Slušajmo savete lekara, poštujmo mere, odluke i naredbe državnog rukovodstva, pomozimo policiji i vojsci da očuvaju pun red, jer samo tako možemo pobediti neprijatelja i samo tako možemo sačuvati sebe, svoje porodice, prijatelje, našu Srbiju. Budimo jedinstveni. Citiraću na završetku jednu staru izreku iz Nigerije: „Udruženo stado primorava i lava da ode gladan.”