Sam sa sobom u sobi

Sam, sâm. Sam sa sobom u sobi. Sreća moja, pa u vreme ove virus korona „frtutme” nisam u Parizu. Na atlantskoj obali sam. U La Rošelu (La Rochelle). Kod kompanjonke. Francuskinje. Budući da me je svojim televizijskim obraćanjem naciji, Makron silno isprepadao, slabo izlazim. Ionako cvikam da izađem. Kad izlazim, ne smem zaboraviti da ponesem formular svojeručno potpisan. Zašto sam izašao iz stana? Kojim povodom? Zarad kupovine namirnica? Odlaska doktoru?

Formular nosi naziv „Attestation de déplacement dérogatoire”. Reč „dérogatoire” u ovom slučaju ima značenje - izuzetan, izniman. Dakle, ukoliko me zaustavi policajac, moram mu pokazati potvrdu o svom „iznimnom kretanju”. Ako je nemam, policajac će me udariti po džepu. Tamo gde je ljudska jedinka najosjetljivija. Kad platiš kaznu – umiriš se kao bubica. Takvi smo. Takav je čovek. A platio si, jer nisi poštovao „član 1, dekreta od 16. marta 2020, koji se odnosi na kretanje osoba u okviru borbe protiv širenja virusa korona kovid 19”.

Danas mi se dogodilo nešto super. Sunčan dan! Izlazim, na balkon. Pa, ulazim u stan. Pa, opet na balkon. Šetam. Dakle, živ sam. Ne kašljem. Nemam temperaturu. Neće me valjda i ovde na balkonu „hajvan” od virusa korona napasti. Neće, neće, veli mi kompanjonka. Ti dolaziš sa Balkana. Virus to zna. Strah ga je od tebe. Ona je, veli za sebe, nežna egzotična biljka. Pre će se na nju okomiti. Nasmeja me. Po prvi put mi se dešava da mi neko kaže da je dobro što dolazim sa Balkana. Znam dobro da ni Merkelova ni Tramp ne dele njeno mišljenje.

Tramp bi da Amerika kupi nemačku farmaceutsku kuću koja je već odmakla u traženju vakcine protiv virusa korona Da je kupi i da se vakcinom leče isključivo stanovnici Amerike. Po onoj njegovoj čuvenoj paroli – „najprije Amerikanci”. A potom svi ostali. Makar oni bili i stanovnici država Evropske unije. Sa virusom korona je na površinu, baš poput naftne mrlje na moru, isplivao – ljudski egoizam. Opšte pomanjkanje solidarnosti.

U Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji čiji lider beše, kažu neki, „tamničar” Tito, negovala se uveliko solidarnost među ljudima. A u kapitalizmu koji se poslužio francuskim glagolom „balkaniser” (rascepkati, usitniti) da razbuca Titovu zemlju na male nezavisne državice, reč solidarnost – bar što se tiče virusa korona – gotovo da i ne postoji. Svi hermetički zatvaraju svoje granice. Neka se svako brine sam o sebi. „Use i u svoje kljuse”, kako mi kažemo. Čudna neka solidarnost. Samo na papiru.

Spremio sam naramak knjiga da mi lakše prođe ovo virus korona opsadno stanje. Ponovo se vraćam na dobrog starog Seneku iz stoičke skole. Čitam njegovu knjižicu „Srećan život”. Čekaju me i tri knjige mog komšije sa sarajevske Grbavice. američkog književnika Aleksandra Hemona. Pariska izdavačka kuća „Robert Laffont”  sa engleskog jezika je prevela tri Hemonove knjige. Pri ruci su mi „Nada je smešna stvar” („L'espoir est une chose ridicule”)  i „Lazarus”. Njegovu prvu knjigu „The Question of Bruno” već sam čitao.

Čudan je životni put mog suseda Aleksandra Hemona. Otišao je 1992. godine na tri meseca u SAD u svojstvu američkog stipendiste. Kad je trebalo da se vrati u Sarajevu je već buknuo rat. Nije seo u avion. Ostao je u Čikagu. Dao je sebi rok od pet godina da nauči perfektno da govori i piše na engleskom. Uspio je. Postao je širom sveta poznat kao književnik velikog kalibra. Književni uzor mu je pisac Vladimir Nabokov. Aleksandru Hemonu uspeh nije udario u glavu. Nije zaboravio ni na našeg slavnog komšiju, fudbalski klub sa Grbavice – Željezničar.

Da prekratimo vreme, filmofili kakvi smo, nas dvoje uveče gledamo filmove sa di-vi-dija koje pozajmimo u „medijateci”. Večeras ćemo gledati „Skupljače perja” („J'ai même rencontré des tziganes heureux”) našeg proslavljenog filmskog režisera Aleksandra Petrovića. Priznajem, naturam joj naše filmove. Imaće i šta da vidi. Glumci „par excellence” – Bata Živojinović, naš „Belmondo” Bekim Fehmiu, Olivera Vučo. Čeka nas i film braće Tavijani „Jedno privatno pitanje” („Una questione privata”)

Ovih dana prisetih se i svog sarajevskog detinjstva i bioskopa „Partizan”. Mi klinci iz „male raje”, iz Ulice Miloša Obilića, Goran Bregović i ja, čekali bismo u dugom redu da dođemo do karti za vestern film „3:10 to Yuma” sa Glenom Fordom u glavnoj ulozi. Moj jaran iz sarajevskog djetinjstva Goran Bregović, koji postade poznati i priznati jugoslavenski muzičar u svakom kutku planete, krajem marta navršava „okruglo” 70, a meni su tri više..

Eto, Brega, gledam večeras ponovo naš „Voz u 3 i 10 ' za Jumu”. Srećan ti rođendan!

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista