Samoubilački SOS vapaj

Za manje od nedelju dana dve osobe su sprečene da počine samoubistvo skokom sa beogradskih mostova. Muškarca u srednjim četrdesetim godinama od crnih namera odvratila je prekjuče na Brankovom mostu manekenka Katarina Vučetić. Posle nekoliko ohrabrujućih rečenica, muškarac joj je pružio ruku i prihvatio njenu pomoć.

Nekoliko dana ranije, četrdesetogodišnjeg muškarca od samoubilačkog skoka sa Starog savskog mosta odvratio je Pregovarački tim MUP-a Srbije, obučen za ovakve situacije. Razgovor sa potencijalnim samoubicom trajao je dugih šest časova.

Doktor Zlatko Nikolić, viši naučni saradnik u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja, kaže za „Politiku” da pokušaj samoubistva zapravo predstavlja vapaj za pomoć.

– Trebalo bi praviti razliku između izvršenog samoubistva i pokušaja. Događaji na mostovima zapravo predstavljaju poziv za pomoć. Za pokušaje samoubistva je karakteristično da su na javnom i prometnom mestu, gde postoji velika verovatnoća da će neko da interveniše, kako pre samog čina tako i posle. Osim javnih mesta, za pokušaje samoubistva osobe koriste tablete i to uglavnom žene, kao i određene poluotrovne hemikalije. Pokušaj samoubistva je zapravo neverbalna komunikacija sa okolinom i znači upravo osudu sredine u smislu evo vidite šta ste mi uradili, niste me videli, ni primetili – ocenjuje Nikolić.

Naš sagovornik kaže da svako ko jednom pokuša samoubistvo, po nepisanom pravilu, to će uraditi opet. Manji procenat ovih pokušaja završi se tragično.

Za razliku od osoba koje pokušaju samoubistvo kao svojevrsni apel za pomoć, samoubice, smatra Nikolić, ne vide dalju perspektivu u sebi i u svom problemu.

– Razlozi za samoubistvo su standardni i to su uglavnom neuspesi osobe u nečemu, tmurne misli, naizgled bezizlazne problematične situacije. Zbog toga se uglavnom muškarci odlučuju za samoubistvo vešanjem i to u zabačenim mestima, tavanima, ambarima, šumama. U slučaju vešanja pomoć je manje izvesna, a čak i ako stigne već je kasno. Muškarci za samoubistvo koriste oružje i oruđe koje imaju pri sebi, dok se žene uglavnom odlučuju za javna mesta – objašnjava Nikolić.

Prema rečima Nikolića, za samoubice je karakteristično da su pokušali da o svojim problemima pričaju i da ih razreše u krugu porodice i prijatelja.

– Očigledno da nisu uspeli i da su ti pokušaji bili nedelotvorni. Jer samoubice se ne odlučuju odjednom na taj čin, sigurno su imali određene simptome i svojoj okolini upućivali signale kojima su mogli da nagoveste da imaju probleme i da nešto nije u redu – navodi Nikolić.

Od ukupnog broja samoubica oko 70 odsto su muškarci, a 30 odsto žene. Prema starosnom dobu, na samoubistvo se češće odlučuju starije osobe.

– Analiza je pokazala da je svaki drugi umrli samoubica bio stariji od 60 godina, a svaki treći od 70 godina. Samoubistvima su skloniji manje obrazovani na šta ukazuje podatak da je više od 49 odsto samoubica završilo tek nekoliko razreda osnovne škole. Visoko obrazovani u ukupnom broju samoubistava učestvuju sa nešto više od 10 odsto – kaže Nikolić.  

On naglašava da postoje mogućnosti da se broj samoubistava smanji, ali ne i da se suzbije.

– Jedna od mogućnosti prevencije je „sos telefon”, koji bi trebalo da bude objavljen u svim omladinskim časopisima i dnevnim listovima na vidnom mestu. Takođe, kao veoma dobro se pokazalo i to što je policija formirala pregovarački tim, koji će se verovatno dalje razvijati po okruzima. Ipak, veoma bitno je to da se vratimo našim kulturnim,religioznim i običajnim normama uzajamne solidarnosti i da počnemo da obraćamo pažnju jedni na druge – zaključuje naš sagovornik.