Самоубилачки СОС вапај

За мање од недељу дана две особе су спречене да почине самоубиство скоком са београдских мостова. Мушкарца у средњим четрдесетим годинама од црних намера одвратила је прекјуче на Бранковом мосту манекенка Катарина Вучетић. После неколико охрабрујућих реченица, мушкарац јој је пружио руку и прихватио њену помоћ.

Неколико дана раније, четрдесетогодишњег мушкарца од самоубилачког скока са Старог савског моста одвратио је Преговарачки тим МУП-а Србије, обучен за овакве ситуације. Разговор са потенцијалним самоубицом трајао је дугих шест часова.

Доктор Златко Николић, виши научни сарадник у Институту за криминолошка и социолошка истраживања, каже за „Политику” да покушај самоубиства заправо представља вапај за помоћ.

– Требало би правити разлику између извршеног самоубиства и покушаја. Догађаји на мостовима заправо представљају позив за помоћ. За покушаје самоубиства је карактеристично да су на јавном и прометном месту, где постоји велика вероватноћа да ће неко да интервенише, како пре самог чина тако и после. Осим јавних места, за покушаје самоубиства особе користе таблете и то углавном жене, као и одређене полуотровне хемикалије. Покушај самоубиства је заправо невербална комуникација са околином и значи управо осуду средине у смислу ево видите шта сте ми урадили, нисте ме видели, ни приметили – оцењује Николић.

Наш саговорник каже да свако ко једном покуша самоубиство, по неписаном правилу, то ће урадити опет. Мањи проценат ових покушаја заврши се трагично.

За разлику од особа које покушају самоубиство као својеврсни апел за помоћ, самоубице, сматра Николић, не виде даљу перспективу у себи и у свом проблему.

– Разлози за самоубиство су стандардни и то су углавном неуспеси особе у нечему, тмурне мисли, наизглед безизлазне проблематичне ситуације. Због тога се углавном мушкарци одлучују за самоубиство вешањем и то у забаченим местима, таванима, амбарима, шумама. У случају вешања помоћ је мање извесна, а чак и ако стигне већ је касно. Мушкарци за самоубиство користе оружје и оруђе које имају при себи, док се жене углавном одлучују за јавна места – објашњава Николић.

Према речима Николића, за самоубице је карактеристично да су покушали да о својим проблемима причају и да их разреше у кругу породице и пријатеља.

– Очигледно да нису успели и да су ти покушаји били неделотворни. Јер самоубице се не одлучују одједном на тај чин, сигурно су имали одређене симптоме и својој околини упућивали сигнале којима су могли да наговесте да имају проблеме и да нешто није у реду – наводи Николић.

Од укупног броја самоубица око 70 одсто су мушкарци, а 30 одсто жене. Према старосном добу, на самоубиство се чешће одлучују старије особе.

– Анализа је показала да је сваки други умрли самоубица био старији од 60 година, а сваки трећи од 70 година. Самоубиствима су склонији мање образовани на шта указује податак да је више од 49 одсто самоубица завршило тек неколико разреда основне школе. Високо образовани у укупном броју самоубистава учествују са нешто више од 10 одсто – каже Николић.  

Он наглашава да постоје могућности да се број самоубистава смањи, али не и да се сузбије.

– Једна од могућности превенције је „сос телефон”, који би требало да буде објављен у свим омладинским часописима и дневним листовима на видном месту. Такође, као веома добро се показало и то што је полиција формирала преговарачки тим, који ће се вероватно даље развијати по окрузима. Ипак, веома битно је то да се вратимо нашим културним,религиозним и обичајним нормама узајамне солидарности и да почнемо да обраћамо пажњу једни на друге – закључује наш саговорник.