Amnezija je gora

Ne mora da se čeka kraj pandemije da bi se videlo da je kovid 19 opasan za još nešto osim za zdravlje i ekonomiju. Policijski čas, zabrane izlaska i druge vanredne mere ozbiljno su uzdrmali građanske slobode. To je najmanje vidljivo tamo gde je sve i počelo, jer Kinezi svakako nemaju ljudska prava i demokratiju. U zamaskiranim autokratijama, međutim, primećuje se da otvoreno postaju diktature, još jače vladajući strahom. I demokratije bi mogle da iskoriste specijalne okolnosti da bi normalizovale masovni nadzor. Nije da se tako nešto već nije događalo.

DRUŠTVENI EKSPERIMENT: U Kini se koristi aplikacija koja vlasnika pametnog telefona označava crvenom, žutom ili zelenom bojom u zavisnosti od rizika da prenese virus korona, a to određuje i da li on može da uđe u prevoz. Južnokorejske i singapurske zdravstvene vlasti objavile su gde su se zaraženi kretali, u koje su lokale i autobuse ulazili, kad i gde su nosili ili nisu nosili masku, kršeći pravo na privatnost. U Južnoj Koreji prati se i promet po platnim karticama da bi se videlo da li je građanin koji bi trebalo da bude u izolaciji ipak izašao u šoping. Kamere za nadzor prate ljude i na Istoku i na Zapadu. Vlade su sad sebi dale za pravo da prate signale mobilnih telefona utvrđujući da li su osobe koje treba da su u karantinu ipak izašle iz kuće (na primer u Lombardiji). U Kini, Južnoj Koreji, Tajvanu, Nemačkoj, Italiji i Austriji uveliko se analiziraju podaci sa mobilnih telefona da bi se videlo koliko se poštuje nametnuta društvena distanca. Sjedinjene Države i Velika Britanija takođe rade na tom projektu, tako da je pandemija dala izgovor vladama širom sveta da uspostavljaju kontrolu nad ponašanjem ljudi. U prilog tome govori i činjenica da je administracija u Vašingtonu pozvala tehnološke gigante „Gugl”, „Fejsbuk” i „Majkrosoft”, koji su i dosad skupljali isuviše mnogo informacija o korisnicima, da se još više pozabave analizom velikih podataka. Oni koji su dosad važili za babaroge prava na privatnost, jer su je grubo kršili, sada se pretvaraju u anđele čuvare javne bezbednosti.

KRIZNI MENADžMENT: Tako će „kapitalisti masovnog nadzora”, kako su još poznate kompanije iz Silicijumske doline, biti hvaljeni zbog doprinosa opštem dobru. Shvatiće to kao „zeleno svetlo” da još više prikupljaju, obrađuju i koriste lične podatke da bi promovisali najrazličitije proizvode, od praška za veš do kandidata na izborima. Kad je reč o kamerama koje snimaju prolaznike, postoji realna opasnost da zbog sadašnje situacije više niko neće dovoditi u pitanje njihovu opravdanost. Ovo je šansa za tehniku prepoznavanja lica da uđe na velika vrata, kao i da se praćenje kretanja ljudi uz pomoć mobilnih telefona sasvim odomaći.

Nenormalno postaje normalno, sve zbog brige za javnu bezbednost. Tako je i izraelskoj vladi pošlo za rukom da u borbi protiv virusa bez većeg otpora počne da primenjuje kontraterorističke mere. Kako se mnogo šta odlaže, odloženo je i suđenje premijeru Benjaminu Netanijahuu, pa umesto da na optuženičkoj klupi odgovara za krivična dela, svakog dana se obraća javnosti u ulozi nacionalnog heroja. Predsednik mađarske vlade Viktor Orban spremio je zakon o vanrednom stanju koji mu daje za pravo da neograničeno vlada dekretom i pohapsi sve koji šire navodno lažne vesti. Za one koji, prema proceni vlasti, propagiraju neistine, predviđeno je pet godina zatvora, a za one koji se „mešaju” u napore vlade da suzbiju epidemiju, čak osam godina iza brave. Naravno da se to radi pod krinkom brige za zdravlje naroda i potrebe da se građani tokom pandemije zaštite od dezinformacija, ali je suština zakona da Orbanu da za pravo da pošalje u zatvor svoje kritičare i da se obračuna sa slobodom štampe. I kineske vlasti su prošlog decembra uhapsile lekare koji su tvrdili da se u Vuhanu brzo širi virus nalik SARS-u i naredile im da prestanu da to govore. Od nečega što je Peking prvo označio kao bezočnu glasinu na kraju je ispala najveća zdravstvena katastrofa na svetu.

KAKO JE SVE POČELO: Kad ljudi strahuju za bezbednost, lakše pristaju da im se umanje prava i slobode. Misle da su to neophodne žrtve da bi sačuvali živote. Tako nešto se već dogodilo posle 11. septembra. Putnici su morali da prihvate da će ih na aerodromima pretresati kao teroriste izuvajući ih iz cipela, ali je to još bila i najbenignija promena. Uz opravdanje borbe protiv terorizma, u Americi je donet takozvani Patriotski zakon, koji je omogućio špijunskim agencijama da vrše masovni nadzor. Pipci Nacionalne bezbednosne agencije razmileli su se po telefonima i računarima, a razmere svega toga podrobno je dokumentovao i otkrio uzbunjivač Edvard Snouden. Briga za javnu bezbednost vodila je u ratove, vansudska smaknuća uz pomoć dronova i konačno Gvantanamo. Trebalo je da invazija na Avganistan očas posla slisti Al Kaidu, a pretvorila se u najduži rat u američkoj istoriji.

Zato je važno da se ne zaboravi da su vanredne mere uvedene zbog specifične situacije i da ne smeju da u bilo kojem obliku ostanu i posle pandemije, a da pandemija bilo čega – terorista, neprijatelja, virusa – ne može biti trajno stanje.

Veliki brat je zao čak i s maskom na licu.