Opsada Teherana

EVROAZIJA 
Više od dve trećine iranske populacije su ljudi mlađi od trideset godina, a polovinu svih novoupisanih studenata čine devojke. Procenat pismenosti je zavidan, oko osamdeset odsto.

Stanovništvo zemlje je vitalnije, obrazovanije i više ga je unutar tzv. srednje klase nego u susedstvu. Satelitska televizija je ilegalna. Međutim, Iran ima približno pet miliona tih „ilegalnih tanjira”, i ako je reč o politici Teherana, u zemlji se vrlo dobro zna šta o njoj „kaže svet”.

Prosečni prihodi srednjeg sloja, veći su nego naokolo. U opštoj kulturi prevladavaju umerenost i sekularizam, blagonaklon prema zapadnjačkim idejama (i proizvodima), a nesklon verskom fanatizmu, bez obzira na takav fanatizam vlasti. Gledajući vlast, iranska srednja klasa rada je da religijskoj komponenti pretpostavi ekonomski uspeh, i da uspeh vlasti vidi kroz dostignuća u ekonomiji.

Ovakav Iran malo ili nimalo ne odgovara predstavi o „đavoljem režimu”, o kojem govori predsednik Buš, koji odlazi. Ali to je Buš. Svet će ga pamtiti po neizazvanoj agresiji na Irak, po mnogo hiljada ubijenih Iračana i dva nedobijena rata SAD, ostavljena da ih izgubi ili dobije neko drugi. Buš više nema vremena, ali od početka mandata je energični propagator napada još i na Iran (opcija „koja mora ostati na stolu!”) – trećeg rata, u koji je Vašington, motivisan profitnim interesima Bušovog „biznis-lobija”, nastojao da uvuče Evropu.

Izgovor za napad na Iran je u opasnosti od „iranskog nuklearnog oružja”. Teheran ga nema, ali mogao bi proizvesti „bombu”, ukoliko bi zloupotrebio pravo na razvoj civilne nuklearne tehnologije. Pitanje, dakle, glasi – da li je takva zloupotreba u Iranu u toku?

Trenutno, „odgovor” je u većoj meri stvar proizvoljnog dokazivanja nego ustanovljenih pojedinosti. Bušova ratnohuškača antiiranska retorika prokrčila je put do scene u Teheranu predsedniku Ahmadinežadu, jednom krajnje konzervativnom islamskom kleriku, uznetom do vlasti na talasu otpora Iranaca američkom pritisku. A Ahmadinežad, svestan glavnog faktora svoje popularnosti, ne dopušta da se „nuklearna istina” iznese na videlo. Štaviše, i potencira utisak da nije sve baš čisto, prvo time što odbija pristup međunarodnoj inspekciji.

Evropa, Rusija, Kina i SAD, sada su po ko zna koji put u dilemi oko toga, kako Teheran navesti da sarađuje? Pretnjom ili politikom? Ratom ili sankcijama, blokadom? Iz ugla pojedinosti o Iranu, saopštenih na početku ove hronike, Ahmadinežada, koji kod kuće poene gubi na tlu ekonomije (inflacija, usporavanje rasta, racionalna potrošnja električne energije...), teže bi verovatno pogodile sankcije. Upečatljiv izbor Ali Larižanija, Ahmadinežadovog političkog neistomišljenika (veruje se, čak i u pitanju saradnje s međunarodnom nuklearnom inspekcijom!) za predsednika parlamenta ukazuje da je teheranska teokratija s krhotinama na fasadi. Bojkot banaka iz SAD i Evrope iranskih banaka nije dočekan s dobrodošlicom u rastuće pogođenom srednjem sloju.

U nedostatku razumevanja Evrope za još jedan rat, SAD i Evropljani složili bi se o eventualno još strožim sankcijama. Možda bi se njima postiglo ono u čemu se nije uspelo ratnim pretnjama, da Iran preuredi svoju kuću sam. Možda, i na način, koji bi pomogao potisnutim demokratskim nastojanjima unutar zemlje. Za takve sankcije potrebna je saglasnost SAD, Britanije, Francuske, Nemačke, Rusije i Kine. U slučaju SAD i Britanije, saglasnost o tome je tu, a minulih dana, kordonu su pristupile takođe Francuska i Nemačka.

Računa se, i Kina bi mogla istim pravcem – ukoliko se za sankcije odluči Rusija. Ali, u ovom trenutku, Rusija blokira najoštrije mere.

Moskva za takav stav ima tri razloga. Prvo, Rusija i Iran imaju bliske i stabilne odnose, u meri da Teheran čak u Rusiji vidi zaštitnika. Drugo, ruska ekonomija uživa rentu iz vrlo dobrih odnosa izraženu milijardama dolara vrednosti rusko-iranskih poslova. I treće – možda i najvažnije, posredstvom Teherana Moskva ima moćnu kartu u rukama, u igri sa Zapadom. Potrebno je, znači, nešto vrlo krupno, što bi Rusija za takvu promenu strane dobila u zamenu. Recimo, priznavanje njenih interesa u graničnim zemljama i čak unutar istočnog krila EU. Na primer, nekim gestom pristanka da se geopolitička konfiguracija Evrope ponovo iznese na sto pregovaranja, uz saglasnost o „gorbačovljevskim propustima”. Sve Putinove kritike, nisu drugo nego to.