Zarozani crveni tepih čovečanstva

Ovo je ključni trenutak u ljudskoj istoriji, jer je vreme da spoznamo duboke mane sveta, disfunkcionalne karakteristike čitavog sistema koji mora da se promeni. Ovo je znak upozorenja i lekcija koju moramo da naučimo, poručio je Noam Čomski nedavno iz karantina.

On naravno mnogo razumnije zvuči od fatalističkih teorija o tome da je pandemija virusa korona „božja kazna” za zabludelo čovečanstvo koje je suviše ogrezlo u trci za kapitalom, zanemarujući osnovne vrednosti. Mada ako uklonimo patetiku i naučnu neutemeljenost ovih teorija, ostaje ono što i Čomski kaže. Da se više ulagalo u nauku, kulturu i umetnost, a manje u zabavu, ne bi danima na društvenim mrežama kružila izjava: „Date fudbaleru milion evra mesečno a naučniku 1.800. Sad hoćete lek. Idite kod Ronalda i Mesija da vam oni nađu lek”, pripisana „španskoj naučnici i članu istraživačkog tima”. Međutim, kad se otkrilo da je na fotografiji zapravo španska političarka i kada je izražena sumnja da je ona to i rekla, brojni korisnici društvenih mreža su upitali zar je uopšte važno ko je kazao. Važno je ono što je rečeno, a to odslikava istinu čovečanstva: da današnja civilizacija prednost daje zabavi nad temeljnim vrednostima. Nešto tu, dakle, nije u redu.

Zabavljači su najplaćeniji ljudi na planeti i zato svi žele da budu zabavni: i političari, i glumci, i kuvari, i proroci... Knjige pišu televizijske voditeljke, starlete, menadžeri, lajf kouči... Filmovi su puni nasilja, jer nekima nema zabave bez nasilja. Naučnici, lekari, umetnici su u mnogim zemljama na ivici egzistencije. Za njih nikada nema novca, a kako i da bude kad treba poplaćati sve fudbalske transfere, blokbastere, svadbe, šatore, pevaljke, menadžere, korporativne stručnjake, vile, lajf kouče, crvene tepihe...

Jedan od junaka romana „Vernon Trodon” francuske književnice Viržini Depent ovako danas vidi zaposlenog čoveka: „U državnoj službi je kao i svuda: sve za direktore. Samo ih postavljaj sve više i više, plaćaj sve bolje i bolje, akumuliraj privilegije, a sve što im je dodato ukradeno je od službenika ispod njih”. Da ne pominjemo nezaposlene, beskućnike, gladne... Oni u najboljem slučaju mogu da budu statisti u priči o nekom humanitarcu koji je odlučio da ih nahrani zarad sopstvene reklame ili pranja novca. A kada gladni pohrle da uzmu šta im se nudi, nađe se i mnogo onih koji o njima počnu sa gnušanjem da govore kao o ružnima i krezavima koji nemaju dostojanstva. Nema saosećanja, a i to je jedan od velikih nesporazuma naše civilizacije.

Tek sad kad su svi u izolaciji, neki počinju da se sećaju da postoji Šekspir i da je on sve to već rekao. Naravno da jeste. I ne samo on. Citiraju se Andrić, Selimović, Kami... Sve su oni to već davno kazali. Mnogi su sve rekli, pa izvol`te čitajte, poručuju drugi. Kant će vam kazati da se „dužnost prema samom sebi sastoji u očuvanju ljudskog dostojanstva u vlastitoj ličnosti”, a Vajld da „tuđa tragedija uvek nosi u sebi nešto neverovatno obično”. „Da bi se priznala tuđa vrednost, treba imati vlastitu”, poručiće Šopenhauer, a već pomenuti Šekspir da „prava vrednost ne zna za izveštačenost”. Sve ono što bismo sada mogli reći, već je rečeno, a da veliki procenat ljudi na planeti to uopšte i ne zna. Oni plaču nad zarozanim crvenim tepihom čovečanstva i pitaju se kako će bez obrta kapitala, bez lajf kouča, resursa...

Ako otvorimo Tolstojevu knjigu, on će nam lepo poručiti: „Čovek može da izbegne nesreće koje mu Bog šalje, ali nema spasa od onih koje sam na sebe navlači.” I stoga kada kroz prozor pogledamo drveće koje bezbrižno lista i cveta i kome virus ne može ništa, možda bi mnogi trebalo da se upitaju koliko su sami doprineli da, ako ništa drugo, jednu ovakvu pandemiju dočekamo nespremni ne samo materijalno nego i duhovno!