Stroga izolacija je najgora

Pod rukovodstvom šest naučnika iz kineskog grada Vuhan, 46 naših istraživača iz deset naučnih institucija prošli su uspešno jednonedeljnu obuku u „Vatrenom oku”, najvećoj i najsavremenijoj srpskoj laboratoriji za ispitivanje virusa korona, smeštenoj u Kliničkom centru Srbije. U utorak su za 24 časa, koliko laboratorija bez prestanka radi, obradili više od 1.000 briseva pacijenata za koje se sumnja da imaju kovid 19, a kapacitet „Vatrenog oka” je do 2.000 uzoraka dnevno, objašnjava za „Politiku” dr Jelena Begović, koordinator u laboratoriji i direktorka Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo Univerziteta u Beogradu.

Ona i nekoliko naučnika, dobrovoljaca za rad u „Huo-jan nacionalnoj laboratoriji za molekularnu detekciju infektivnih agenasa Beograd” kroz lična iskustva pokušavaju da dočaraju vojničke uslove života i rada u proteklih nedelju dana. Laboratorija se prostire na 750 kvadratnih metara i ima četiri manje prostorije, a rad je veoma rizičan.

– Zato je nivo zaštite istraživača u njima na trećem stepenu, što znači da unutra rade obučeni u skafandere, u rukavicama, naočarima i vizirima, koje ne skidaju po sedam, osam sati. Onda ta smena ide na kratku pauzu za ručak i posle svi se ponovo oblače u zaštitnu opremu da odrade bar još nekoliko časova. Naučnici su u laboratoriji oko 12 časova dnevno, a ja od 8 do 24 časa. Ova pandemija nam je demonstrirala koliko je bitno ulaganje u zdravstvo, prosvetu i nauku i koliko su globalno društveni sistemi osetljivi na ovakvu vrstu izazova. Nadam se da će to imati na umu svi oni koji u budućnosti budu opredeljivali budžet za tri navedene oblasti – kaže dr Jelena Begović.

Prva soba se smatra najopasnijom i služi za prijem uzoraka koji  nisu inaktivirani, što znači da virus, ukoliko je prisutan, nije doveden u stanje da ne može da naškodi okruženju. Naučnici prvo toplotom ubijaju virus, pa odmah zatim preko bar-koda proveravaju da li je uzorak koji je došao u laboratoriju u skladu sa onim što je prijavljeno od strane domova zdravlja, gradskih zavoda za javno zdravlje i sa klinika. Taj jedinstveni broj se poredi sa kovid 19 bazom podataka koju vodi Institut „Dr Milan Jovanović Batut”. Onda uzorak ulazi u treću laboratoriju „Vatrenog oka” koja je, takođe, potencijalno opasni izvor zaraze. Tu naučnici izoluju nukleinske kiseline i pripremaju uzorak za poslednju fazu u četvrtoj laboratoriji. Ona podrazumeva umnožavanje dela genetičke informacije virusa i pokazuje pozitivan rezultat ukoliko je pacijent zaražen CoV-2 virusom. U drugoj laboratoriji se obavlja priprema rastvora za sve analize. Dr Begović napominje da je Pekinški institut za genomiku, donator dela opreme, „Vatreno oko” napravio bukvalno kao fabriku u kojoj na traci mora sve da funkcioniše bez greške.

– Mi u Srbiji nismo baš na to navikli i komplikovano je da se bukvalno sve karike uvedu u drugačiji sistem od onog koji ste dosad poznavali. Na primer, određena su samo dva termina kada uzorci treba da se dopreme u „Vatreno oko”, a evo nedelju dana stižu i van tog vremena. Naravno da ih prihvatamo, uigravamo se – ističe Jelena Begović i dodaje da se ne sme zaboraviti da je, pored Kineza, za otvaranje kompleksa zaslužna Vlada Srbije.

Naučnici koji su posle naporne smene bili raspoloženi da govore za naš list pre svega ističu zapanjujuću nesebičnost svojih kolega u pružanju iskustva i znanja za borbu protiv virusa. Mnoge od njih danima muči nesanica koja ih, kako kaže Begovićeva, posle sveg stresa i rizika u laboratoriji snažno prigrli u hladnoj hotelskoj sobi, u kojoj je svaki od njih ponaosob smešten.

– Ništa nije teško kada čovek uveče dođe kući među svoje i tom porodičnom atmosferom napuni istrošene baterije. Ali ovako stroga izolacija je najteža od svega – priznaje glavni koordinator „Vatrenog oka”.

San ovih dana beži i od dr sci. med. Vladana Čokića, naučnog savetnika sa Instituta za medicinska istraživanja, pa odaje veliko priznanje istraživačima koji su se predano posvetili tom poduhvatu svesni da će, do daljeg živeti odvojeno od porodica. Dodaje da bi bio red da nadležna ministarstva taj trud nagrade većim ulaganjima u nauku i medicinu u Srbiji. Kaže da su svi bili upoznati sa metodologijom rada, ali se nikad nisu sreli sa tako masovnim ispitivanjima i da prvi put koriste robote i to u uslovima visokog nivoa zaštite.

– To je druga dimenzija rada i zahteva obuku i uhodavanje, ali nam predznanje svakako doprinosi bržem sagledavanju problematike što su i kineski inženjeri na obuci primetili – naglašava dr Čokić.

Za njegovu koleginicu dr Manju Zec, višeg naučnog saradnika,

rad u „Vatrenom oku” je „izazov i zadovoljstvo, uz istovremeni

osećaj da doprinose opštem dobru”. Ona ima samo reči hvale za način na koji su naučnici izolovani od okoline i smatra da su uz opremu koju su dobili maksimalno zaštićeni, a da je, istovremeno obezbeđena visoka specifičnost rezultata testova koji, sem toga što su pozitivni i negativni mogu biti i „slabo pozitivni”, što traži dodatne potvrde.

– U timu je prisutna dinamična i podsticajna atmosfera, te mi samoizolacija ne pada teško. Uzorci konstantno pristižu, radi se dan i noć, ali je motivacija jaka pa i vreme prolazi veoma brzo – ističe dr Zec.

Dr Milica Tošić, naučni saradnik Instituta za medicinska istraživanja, priznaje da je zaštitna oprema malo naporna za nošenje, ali i da su u njoj zaista bezbedni.

– Izolacija mi ne pada teško, u slobodno vreme se čujem sa porodicom i odmaram kako bih bila skoncentrisana sledećeg radnog dana. Drago mi je što sam deo ovog tima, što mogu da pomognem i pritom steknem novo iskustvo – iskrena je dr Tošić.